REKOM mreža pomirenja

REKOM

30.06.2021.

Diskusija – Sećanje na jugoslovenske ratove: Reflections on the RECOM Network

Denisa Kostovicova, Inicijativa za REKOM, Jacqueline Nießer, Jasna Dragović Soso, Jelena Subotić, REKOM Mreža pomirenja

Lajbnic institut za studije Istočne i Jugoistočne Evrope u Regenzburgu i Društvo za Jugoistočnu Evropu, Regenzburg su povodom 30 godina od raspada Jugoslavije organizovali niz događaja, među kojima je panel diskusija o značaju i uticaju Inicijative za REKOM, sada REKOM mreže pomirenja.

 

U diskusiji čiji je cilj bio da odgovori na pitanja o uzrocima izostanka institucionalne podrške, zaostavštini i dometima koje REKOM mreža pomirenja ima danas, učestvovale su Jasna Dragović-Soso, profesorka Međunarodne politike i istorije na unverzitetu Goldsmits u Londonu, Jelena Subotić, profesorka Političkih nauka, na Državnom univerzitetu Džordžija u Atlanti i Denisa Kostovicova, profesorka saradnica na Evropskom institutu za globalnu politiku u okviru Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Diskusiju je moderirala Jacqueline Nießer sa Lajbnic instituta za studije Istočne i Jugoistočne Evrope, koja je i autorka knjige o Inicijativi za REKOM na nemačkom jeziku.

U uvodnom delu diskusije, Nießer je podsetila na inicijalnu ideju regionalne mreže koja je uspostavila zahev za međudržavnom komisijom za istinu – da se usklade podaci o žrtvama rata, kako se pojedinačni brojevi žrtava ne bi koristili za međunacionalne razmirice. Upravo je regionalni i pre svega nadnacionalni karakter Inicijative za REKOM ono što je, prema Jasni Dragović-Soso, predstavljalo prepreku za uspostavljanje zvanične komisije. Politički akteri u svakoj od novonastalih država su nakon ratova devedesetih bili usredsređeni na identietska pitanja, poput „izgradnje nacije“ i nacionalnog pomirenja, pre nego na suočavanje sa prošlošću, koje bi podrazumevalo priznanje ratnih zločina počinjenih na sopstvenoj strani i pravdu za sve žrtve. Samim tim, regionalni narativ koji u centar stavlja žrtve, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, za kakav se zalagala Inicijativa za REKOM, nije bilo moguće uklopiti u zvanične, etnocentrične narative, koji po pravilu podrazumevaju viktimizaciju sopstvenog naroda.

Jelena Subotić i Denisa Kostovicova složile su se sa zaključcima o nedostatku političke volje i dovoljno odlučnih i demokratski orijentisanih poliičara koji bi bili spremni da na sebe preuzmu odgovornost doslednog sprovođenja mehanizama tranzicione pravde, kao jednoj od ključnih prepreka za promenu dominantnog, nacionalističkog narativa o ratovima devedestih, koji se sada već decenijama reprodukuje kroz zvanične politike sećanja, ali i obrazovne sisteme i medije. Jednu od posledica tog nepromenjenog narativa Kostovicova vidi u izuzetno vrednosno polarizovanim stavovima mladih generacija, među kojima je nacionalizam veoma prisutan. Kao teškoću u sproveđenju mehanizama tranzicione pravde Subotić je, s druge strane, istakla i suštinsko nerazumevanje ovih procesa kod političkih aktera i šire javnosti, tako da se tranziciona pravda svodi na velike sudske procese, gde se za zločine sudi pojedincima, dok u potpunosti izostaje volja da se sagleda društvena odgovornost za dešavanja iz prošlosti. Mediji pak, u skladu sa rastućim konzervativizmom u regionalnom ali i globalnom političkom kontekstu, poslednjih godina postaju sve zatvoreniji za razgovore na teme suočavanja s prošlošću.

S obzirom na sve navedene prepreke institucionalnog sprovođenja tranzicione pravde i evidentan nedostatak političke volje, sagovornice su se složile u tome da, čak i nakon odustajanja od zvanične komisije, REKOM kao mreža organizacija civilnog društva predstavlja neophodnu alternativu zvaničnim etnocentričnim narativima. Faza nade da će države i društva preduzeti duboke mere tranziciozne pravde je gotova, i sada ulazimo u novu fazu, gde će biti individualnih projekata i sećanja, i memorijalizacija, ali ne na širem državnom nivou, istakla je Subotić.

Glavna dostignuća REKOM mreže pomirenja ogledaju se upravo u istrajnosti u istraživanju, dokumentovanju i regionalnoj saradnji. Baze koje sadrže podatke o svakoj pojedinačnoj žrtvi omogućavaju jedinstven, individualizovan pristup žrtvama kao osobama koje imaju ime, prezime i životnu priču, nasuprost dominantnom pristupu koji o njima govori samo kao o brojevima.

Ideja regionalnog pristupa i pomirenja kao cilja, kako ističe Kostovicova, dokazuje se kao smislena na primerima onih koji menjaju svoje političke pozicije nakon neposrednih susreta sa predstavnicima „druge strane“ i slušanja o njihovim iskustvima. Ona je ipak istakla i da količina podataka kojom raspolaže REKOM mreža pomirenja predstavlja i svojevrstan izazov za istraživače.

Odgovarajući na pitanje o kritikama Inicijative za REKOM/REKOM mreže pomirenja kao jugonostalgičnog projekta, sagovornice su ukazale na opasnosti istorijskog revizionizma koji, ignorišući  jedan deo istorije postjugoslovenskih država, onemogućava da se prošlost sagleda i u kritičkom svetlu, kako bi se iz nje izvukle vredne pouke za budućnost. Radije nego kao produkt jugonostalgije, Dragović-Soso je REKOM opisala kao projekat regionalne solidarnosti.

U diskusiju se uključila i koordinatorka REKOM mreže pomirenja, Nataša Kandić. Ona je istakla da REKOM predstavlja jedinstven proces i zbog toga što nije motivisan spoljnim faktorima, poput ispunjavanja obaveza prema donatorima, već je nastao naporima civilnog društva, iz potrebe za zajedničkim radom na suočavanju sa prošlošću, u kojem moraju učestvovati svi akteri ratova devedesetih odosno sve zemlje bivše Jugoslavije. Jedan od izazova za organizacije članice REKOM mreže pomirenja jeste činjenica da se Hrvatska i Slovenija, otkad su postale članice Evropske unije, više ne posmatraju kao deo istog regiona kao zemlje Zapadnog Balkana, tako da organizacije iz ovih zemalja više ne dobijaju sredstva za zajedničke aktivnosti. Ovakva podela u Hrvatskoj i Sloveniji može biti protumačena na pogrešan način, kao dokaz da su, za razliku od Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Severne Makedonije, ove dve zemlje značajno odmakle u procesima sprovođenja tranzicione pravde. Kandić, međutim, poseća da je jedini način za napredak i demokratizaciju postjugoslovenskih društava srazmerna uključenost svih država u rešavanje pitanja iz zajedničke prošlosti.