Kandić: Specijalni sud nije protiv Kosova

 

Intervju za Koha Ditore: Nataša Kandić

 

Formiranje Specijalnog suda za zločine koje su počinili pripadnici OVK je američki odgovor na neuspeh UNMIK-a i EULEX-a u stvaranju uslova u kojima bi kosovsko pravosuđe moglo da preuzme odgovornost za procesuiranje ratnih zločina i posleratnih ubistava, etnički i politički motivisanih.

 

Razgovor vodio: Agron Bajrami

Parlament Kosova je izglasao ustavni amandman i zakone kojima se omogućava stvaranje Specijalnog suda pred kojim će se procesuirati slučajevi koji proizilaze iz istrage Specijalnog tima istražitelja, a koji je vodio istragu prema nalazima iz izveštaja Specijalnog izvestioca Saveta Evrope, Dika Martija. Kako vi ocenjujete ovakav razvoj događaja? Zašto Kosovo mora da stvara ovakav Specijalni sud koji je, u stvari, međunarodni tribunal koji će funksionisati u okviru kosovskih zakona?

NK: Moje lično mišljenje je da formiranje Specijalnog suda za zločine koje su počinili pripadnici OVK predstavlja američki odgovor na neuspeh UNMIK-a i EULEX-a u stvaranju uslova u kojima bi kosovsko pravosuđe moglo da preuzme odgovornost za procesuiranje ratnih zločina i posleratnih ubistava, etnički i politički motivisanih. Ja tu odluku tumačim u kontekstu odgovornosti koju je Amerika preuzela naspram Kosova – stvaranje pravne države u kojoj se zakon poštuje.Verujem da je State Department imao u vidu i otpor političke javnosti, dela civilnog društva i nekih lokalnih sudija prema odlukama međunarodnih sudskih veća kada su u pitanju bili visoko pozicionirani komandanti OVK, bilo da je reč o ratnim zločinima ili korupciji, kao i strah svedoka, pre svega članova porodica albanskih žrtava i drugih običnih ljudi, da pred sudom svedoče protiv optuženih pripadnika OVK. Ne treba zaboraviti činjenicu da je Haški tribunal bio nadležan samo za kršenje humanitarnog prava tokom oružanog sukoba, a da će se Specijalni sud baviti posleratnim ubistvima, ali u vezi s oružanim sukobom na Kosovu. Rešenje da Specijalni sud primenjuje kosovske zakone je vrlo dobro – to je jedinstvena prilika za kosovske tužioce, sudije i druge pravnike da uče od elitnih međunarodnih pravnika, ali i da steknu uvid u dokumenta i dokaze koji im bez toga suda ne bi bili dostupni. Šteta je što Haški tribunal nije primenjivao, bar delimično, zakonodavstvo bivše SFRJ, jer je to moglo omogućiti brži transfer haškog znanja i standarda na nacionalni pravni nivo u post‒jugoslovenskim zemljama.

Moj zaključak je da Specijalni sud nije protiv Kosova, već da taj sud ima potencijal da otkloni nedostatke Haškog tribunala i probleme koji se javljaju u praksi kosovskog pravosuđa. To se, pre svega, vidi u kontekstu istrage tima Clint Wiliamson – nijedna informacija, nijedno ime nekog osumnjičenog nisu procurili u javnost, što daje garancije da će Specijalni sud uspeti da obezbedi sigurnost svedoka.

Kako uopšte ocenjujete situaciju sa ratnim zločinima počinjenim na Kosovu? Koliko je pravda za ratne zločine počinjene na Kosovu zapravo dostižna?

Haški tribunal je zaslužan za to što su albanske žrtve pravno priznate i što je ustanovio činjenice koje niko neće moći da menja. Osnivanje Specijalnog suda, ma koliko bilo otpora tome na Kosovu, jeste jačanje krivične pravde. Međutim, običnim ljudima je potrebna i lokalna pravda, da znaju ko je napravio zlo u malom mestu, ili, ako znaju ko je napravio, da ta osoba bude izvedena pred lice pravde ‒ to je za njih pravda. Rekla bih da vreme za pravdu odmiče, ali ga još uvek ima.

Na Kosovu je bilo mnogo polemike oko toga zašto treba da postoji Specijalni sud samo za određene slučajeve u kojima su osumnjičeni pripadnici OVK, dok se zločini srpskih snaga nad Albancima procesuiraju pred nacionalnim sudstvom Srbije, ili se prepuštaju zaboravu, što je slučaj sa većinom njih. Uzimajući u obzir dosadašnje funksionisanje srpskog sudstva kad je reč o ratnim zločinima protiv Albanaca, mislite li da bi pravda bila efikasnija kad bi Specijalni sud imao mandate i za takve zločine?

Haški tribunal je osudio gotovo ceo državni vrh Srbije iz perioda rata, tako da jedna dimenzija pravde za žrtve jeste zadovoljena. Osuđeni su, osim Slobodana Miloševića, najvažniji vojni, policijski i civilni predstavnici države Srbije. Međutim, imajući u vidu da su, za smrt ili nestanak najmanje 8.000 albanskih civila, u periodu od januara 1998. do juna 1999, odgovorne jedinice VJ/MUP Srbije i njihovi komandanti, da pred sudovima u Srbiji nije bilo suđenja komandantima, nego direktnim izvršiocima (u slučaju Suve Reke bio je optužen policijski general Radoslav Mitrović, ali ga je prvostepeni sud oslobodio krivične odgovornosti), da ima malo suđenja i da traju po nekoliko godina, kao i da Apelacioni sud, po pravilu, ukida osuđujuće prvostepene presude, nema mesta optimizmu u pogledu pravde za albanske žrtve. Moje je mišljenje da formiranje Specijalnog suda za ratne zločine pripadnika OVK otvara pitanje šta međunarodna zajednica treba da učini kako bi Srbija prestala da minimizira zločine VJ/MUP Srbije i da štiti generale, poput načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića, Momira Stojanovića, ratnog načelnika bezbednosti Prištinskog korpusa, Božidara Delića, komandanta 549. brigade Vojske SRJ i Gorana Radosavljevića Gurija, komandanta Operativno‒poternih grupa u vreme rata. Fond za humanitarno pravo je dokumentovao vezu između delovanja pripadnika 37. motorizovane brigade VJ u opštini Glogovac, ubistava i nestanka albanskih seljaka i masovne grobnice u Rudnici kod Raške, odakle su krajem 2014. ekshumirani i identifikovani posmrtni ostaci 52 Albanca iz Rezale, Starog Čikatova, Donje Zabele i Gladnog Sela. Umesto da Diković bude smenjen sa pozicije načelnika Generalštaba i da se otvori istraga protiv njega, predsednik Srbije uzeo ga je u zaštitu, a on sam je pokrenuo parnicu protiv mene, navodno zato što rušim njegov ugled. Činjenica da je jedan general izabrao da svoju nevinost dokazuje u parnici govori o tome da je on u velikoj panici i strahu. U tom parničnom postupku, na prvom ročištu, pokazalo se da je sudija dobio zadatak da generalu „izda potvrdu“ da sam odgovorna za iznošenje neistina i kaljanje ugleda, što će on predstavljati kao dokaz svoje nevinosti u odnosu na ubistva seljaka i masovnu grobnicu u Rudnici. Da podsetim da je Interpol, u februaru ove godine, izdao poternicu za generalom Momirom Stojanovićem, predsednikom Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti, zbog umešanosti u ratne zločina nad civilima u opštini Đakovica, ali on se slobodno kreće u Srbiji, dok Tužilaštvo za ratne zločine ćuti. Da zaključim ‒ na Srbiju niko više, osim nevladinih organizacija, ne vrši pritisak da procesuira ratne zločine. Evropska komisija više ne uslovljava evropske integracije saradnjom post‒jugoslovenskih država sa Haškim tribunalom, jer taj sud više ne podiže optužnice i nema više zahteva za dostavljanje novih dokumenata. Problem je u tome što EK nema novu strategiju za uspostavljanje tranzicione pravde u zemljama zapadnog Balkana, ili, drugačije rečeno, nema politiku uslovljavanja za članstvo u EU kada je u pitanju suočavanje s prošlošću i vladavina prava. Moje je mišljenje da EK treba da se vrati politici uslovljavanja i da procesuiranje ratnih zločina i regionalna saradnja na temelju popisa žrtava i okolnosti stradanja treba da dobiju prioritet među uslovima za članstvo u EU. Jedino se tako može dobiti pravda za sve žrtve, ali vodeći računa o tome koliko je koja strana odgovorna za ratne zločine, u suprotnom, imaćemo stvarno apsurdnu situaciju ‒ da se, s jedne strane, stvara krivični ad hoc sud sa zadatkom da donese pravdu za srpske žrtve, a s druge strane, evropsku i međunarodnu podršku nekažnjavanju generala Vojske Srbije za zločine nad albanskim žrtvama.

Odmah posle rata preovladavalo je ubeđenje da je Haški tribunal instrument koji će omogućiti osudu ratnih zločina. Koliko mislite da je Tribunal u Hagu bio efektivan?

Haški tribunal je uspeo da prikupi vredne dokaze i utvrdi činjenice koje nijedan nacionalni sud ne bi mogao da obezbedi. Na početku, to je bio sud bez moći, ali je vremenom uspeo da sve post‒jugoslovenske države obaveže na saradnju. Poslednjih godina u radu sudskih veća došlo je do promene standarda, tako da su neki generali oslobođeni u žalbenom postupku, a da nije bilo novih činjenica. Preovladali su politički razlozi u kvalifikaciji odluka u slučaju hrvatskog generala Gotovine i srpskog generala Perišića. U predmetu „ kosovska šestorka“, haške sudije su se vratile starim standardima, te je predmet okončan u skladu sa težinom počinjenih zločina, ali su oslobađajuće presude na obrazima pojedinih haških sudija ostavile crne mrlje. I u slučaju Haradinaja, iako je oslobođen, pre svega jer Tužilaštvo nije uspelo da dokaže optužnicu, vrlo važne činjenice o zločinima nad Srbima i navodnim kolaboracionistima utvrđene su i ostaće zauvek na nivou pravnih istina.

Veliki deo ratnih zločina počinjenih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji prepušten je nacionalnim sudovima. Koliko je to uticalo na efektivnost pravde za ratne zločine?

U praksi nacionalnih sudova pokazalo se da su tužioci najslabija tačka svakog nacionalnog pravosudnog sistema. Tužioci se pokazuju kao servis vlasti, a ne samostalni državni organ. Sudije su se pokazale mnogo bolje, ali sudije ne mogu menjati slabe optužnice. Jednom rečju, nacionalni sudovi su pali na ispitu iz vladavine prava – svi su bili spremni da sude drugima, što ne doprinosi jačanju vladavine prava. U poslednje vreme, u regionu, posebno u Srbiji, primetno je udvaranje Tužilaštva žrtvama iz svoje države, iako je zadatak te institucije, pre svega, da optužuje počinioce iz svoje države.

Na Kosovu je, u zadnjih sedam godina, za ratne zločine bila nadležna i misija Evropske Unije, EULEX. Koliko mislite da je EULEX bio uspešan u tome?

Nažalost, EU, jednako kao UNMIK, nije osposobila kosovske institucije da mogu da se odupru političkim pritiscima. EULEX je lenja misija, vrlo udaljena od stanovništva. Velika bruka je to što je jedan tužilac, koji je važio za vodećeg međunarodnog tužioca na Kosovu, nakon završenog mandata, došao u Beograd i postao konsultant u međunarodnoj organizaciji. Izbor tužilaca i sudija je bio veoma slaba tačka misije EULEX-a. Priče o velikom novcu za neke oslobađajuće presude nisu ispitane, nego zataškane.

Fond za humanitarno pravo već godinama radi na rasvetljavanju zločina počinjenih na Kosovu, ali i na stvaranju uslova za pomirenje između Kosova i Srbije, to jest Albanaca i Srba. Koliko je za takvo pomirenje važno da se svi zločini osude?

Ako jedno profesionalno suđenje zahteva najmanje dve godine, onda moramo da se pomirimo sa činjenicom da sudovi nemaju kapacitete da sve počinioce izvedu pred lice pravde i pravično ih kazne. Moj stav je da su suđenja važna, čak i ona koja stručna javnost oceni kao suđenja sa političkim razlozima, jer se utvrđivanje činjenica pred sudom odvija prema čvrstoj proceduri, bez politike, dok u donošenju presude konkretnim pojedincima ima politike. Za pomirenje je potrebno da znamo ko su žrtve, imenom i prezimenom, da znamo okolnosti smrti, da priznamo druge žrtve i da su životi svih žrtava jednako vredni, ali da je jedno biti vojnik i poginuti vršeći službu, a drugo biti žrtva ratnog zločina. Za pomirenje je važno da prihvatimo pojedinačne istine, da ne tražimo da majke menjaju svoje istine, da utvrdimo činjenice, i da istoričarima i analitičarima ostavimo interpretacije. Za pomirenje nisu dovoljne samo sudske činjenice. Potrebne su činjenice o svim žrtvama, a to je jedino moguće dobiti preko regionalne komisije, kao što je REKOM. Za osnivanje REKOM-a postoji načelna politička podrška, ali je u ovom trenutku potrebno da ta podrška postane konkretna, da poslove oko osnivanja REKOM-a preuzmu države. Vlada Srbije je dala podršku, premijer Srbije je obećao da će se lično angažovati da se formira REKOM.

Da li je realno očekivati da će svi počinioci ratnih zločina biti izvedeni pred pravdu?

Vreme izmiče, svedoci postaju stariji, neki umiru; suđenja treba intenzivirati i imati realna očekivanja – da se što veći broj zločinaca izvede pred sud. Važno je ustanoviti imena žrtava, kako bismo osigurali trajno sećanje na svaku žrtvu pojedinačno.

© KOHA Ditore, 09.08.2015