Da li zajednički jezik može da doprinese pomirenju?

Piše: Ranko Bugarski

Između mnogih funkcija koje jezik obavlja u životu ljudskih društava za ovu priliku izdvajamo dve, u svom sadejstvu komplementarne: ujedinjujuću i demarkacionu. Prva od njih iznutra objedinjuje neku jezičku zajednicu, pretvarajući zbir individua u društveni kolektiv, dok druga nju razgraničava od drugih takvih zajednica, definisanih drugim jezikom. Tako se konstituiše i drži na okupu grupa MI, nasuprot grupi ONI. Ove funkcije ostvaruju se na raznim nivoima, bilo da je reč o jezicima ili jezičkim varijetetima jedne ili druge vrste. Tako standardni jezici nadrastaju geografsku i socijalnu raslojenost datog govornog područja, istovremeno služeći kao graničnik prema susednim standardnim jezicima; članovi mlađih uzrasnih grupa ili subkultura upotrebom svojih specifičnih žargona uzajamno se prepoznaju kao njihovi pripadnici ali i odvajaju od nečlanova, kojima ta jezička sredstva ostaju mahom nerazumljiva; profesionalni žargoni i stručne terminologije automehančara, lekara ili pravnika povezuju svoje korisnike, često isključujući one izvan tih grupa; itd.

 
Obe ove jezičke funkcije uvek su na raspolaganju pripadnicima datog jezičkog kolektiva, a kako će se one koristiti zavisi od njegove opšte politike, kao i programa i ciljeva pojedinih grupa govornika. Kad je u pitanju politika, posebno na teritorijama obeleženim skorašnjim oružanim sukobima čija se predigra odvijala u agresivnom govoru mržnje, jezikom se može delovati u pravcu pomirenja, ali se mogu i iznova raspaljivati privremeno zatomljene strasti. Za nacionalizam, koji je u raznim ispoljenjima odigrao ključnu ulogu u razbijanju Jugoslavije i administrativnom rastakanju srpskohrvatskog jezika na četiri nacionalne komponente, karakteristična je težnja ka fragmentaciji: sve što je bilo zajedničko mora se podeliti, kako bi se znalo ko je ko i šta je čije, pa da svi budu svoji na svome. Svoje destruktivne potencijale nacionalizam je u tom periodu, ali i kasnije, u najvećoj meri demonstrirao kroz konstantnu zloupotrebu jezika. Upravo tu, u jeziku pretvorenom u instrument rata i poratnih sukoba i podela, on je našao bitno uporište i rezervoar iz koga će crpsti snagu.

 
Ali sada se postavlja pitanje iz naslova, o mogućoj drukčijoj ulozi zajedničkog jezika kao sredstva pomirenja među antagonistički suprotstavljenim a nacionalizmom podjednako zadojenim političkim i kulturnim elitama u novonastalim državama, kao glavnim generatorima konflikata. Najpre, šta u ovom kontekstu uopšte znači pojam zajedničkog jezika? Grubo uzev, to je jezik kojim govore i na kojem se sporazumevaju etnički, politički ili na neki drugi način definisane strane u sukobu, čije je eventualno pomirenje predmet razmatranja. Obično se smatra da je takav željeni ishod teže ostvariti ako se te strane služe različitim, uzajamno nerazumljivim jezicima, dok postojanje zajedničkog sredstva komunikacije bitno olakšava takva nastojanja. Ovo zdravorazumsko uverenje, uostalom, leži i u samoj osnovi konstruisanja tzv. planskih jezika tipa esperanta, čiji su tvorci mahom verovali da će se ratovi okončati i svetom zavladati trajni mir samo ako svi narodi budu raspolagali jednim zajedničkim  jezikom. Ta ideja uskoro se pokazala kao utopija, ali njeni odjeci i dalje se povremeno čuju.

 
Kako pak stvari stoje u stvarnosti, na terenu, mogli smo videti na primeru jugoslovenskog iskustva. Kada se ovde zaratilo, najpre „probno“ u Sloveniji a potom mnogo drastičnije u Hrvatskoj, mnogi ovdašnji posmatrači (uključujući i autora ovog teksta, rođenog i odraslog u Sarajevu) verovali su da se oružana dejstva neće preneti na tle Bosne i Hercegovine, budući da tu vekovima zajedno žive pripadnici tri naroda koji govore istim jezikom, tako da su potpuno isključene bilo kakve smetnje u međusobnoj komunikaciji koje bi teorijski mogle izazvati nesporazume sa teškim posledicama. A videli smo kakva je to bila zabluda: upravo ta teritorija postala je arena najgorih pokolja i drugih zločina počinjenih u tom tragičnom ratu.

 
Šta onda da zaključimo iz svega ovoga? Pre svega, nijedan jezik nije svojom supstancom i strukturom predodređen za agresivnu niti za pomirljivu upotrebu, jer u principu svaki   raspolaže sredstvima primerenim jednoj kao i drugoj. Jezikom se može ratoboriti kao i mirotvoriti, zavisno od izbora koje u određeno vreme i pod datim okolnostima naprave grupe govornika koje poseduju moć odlučivanja. Bilo bi besmisleno okriviti srpskohrvatski jezik za provalu govora mržnje kao prethodnice i pratioca oružanih sukoba i nasilja na njegovoj teritoriji. Analogno, njegovi službeni naslednici – srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski – sami po sebi nemaju zasluga za relativno smirivanje tla u poratnom razdoblju. U oba slučaja pitanje nije bilo kakav je koji jezik, nego kako su jezik u svoje svrhe upotrebljavali vladajući krugovi na zaraćenim stranama. Drukčije rečeno, „jezik rata“ i „jezik mira“ zapravo su metaforičke etikete za tipove diskursa omogućene različitim izborima iz celokupnog jezičkog repertoara, a ne nekakvi profilisani i samosvojni lingvistički entiteti. Međutim, to ne znači da među njima nema razlike: razlika, i to bitna, jeste u programima i ciljevima koji se raspoloživim verbalnim sredstvima uobličavaju i promovišu, kao i efektima koji se time postižu.

 
I upravo tu treba tražiti odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog priloga. Da, zajednički jezik nesumnjivo može doprineti krajnje složenom, dugotrajnom i mukotrpnom procesu pomirenja i uspostavljanju normalne komunikacije u svim oblastima društvenog života na  ovom prostoru – ali za to postoje određeni preduslovi. Najpre treba raditi na podizanju stepena jezičke tolerancije, uključujući priznavanje i korišćenje prednosti koje obezbeđuje zajednički jezik, umesto što se pod geslom zaštite nacionalnih interesa, a zapravo u svrhu političke probitačnosti i sticanja pratećih privilegija, veštački uvećavaju minorne razlike između četiri naslednika zvanično sahranjenog ali komunikacijski još uvek živog srpskohrvatskog jezika. Da bi se ovo postiglo, valjalo bi reafirmisati ujedinjujuću funkciju jezika, u prethodnom razdoblju potisnutu u pozadinu sistematskim favorizovanjem njegove demarkacione funkcije.

Ovim ne zagovaramo zvanični povratak zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, što u današnjim  uslovima naprosto ne bi bilo realno: četiri države nastale na njegovom tlu afirmisale su njegove službene naslednike kao svoje bitne pojedinačne simbole, kojih se svakako neće odreći. Ono što imamo na umu je maksimalno korišćenje produženog iako neformalnog trajanja srpskohrvatskog; naime, mi se zapravo samo pravimo da imamo četiri jezika, zato što su pod naletom nacionalističkog partikularizma ozvaničena četiri jezička imena, a u suštini se i dalje savršeno razumemo govoreći „svaki svojim“ jezikom. U istom duhu bi trebalo odustati od ideje da nekim narodima pripada samo ćirilica a nekim drugim samo latinica, pošto pisma i inače ne treba vezivati za narode nego za jezike koji se njima pišu (kao što i jezici nisu u „vlasništvu“ naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili). Da damo samo jedan primer iz domena obrazovanja, kao najosetljivijeg i onog od koga bi se moralo početi, ovako stvorena opšta društvena atmosfera olakšala bi ukidanje izuzetno štetne i opasne segregacije u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji, poznate pod imenom „dve škole pod jednim krovom“, gde se deca bespogovorno, povremeno i nasuprot izraženim željama roditelja, razdvajaju prema navodno različitim jezicima, i to u ime zaštite njihovog prava na obrazovanje na maternjem jeziku.

 
Nije teško videti da je ovakav idealizovani scenario, koliko god poželjan, veoma teško ostvariv, budući da podrazumeva postizanje kakve-takve saglasnosti oko potrebe da se, upravo uz oslonac na pomenute prednosti zajedničkog jezika, uistinu iskreno i dosledno – a ne  samo deklarativno – radi na pomirenju, i to na svim stranama i u svim zahvaćenim domenima. A tako nešto teško je očekivati od istih vladajućih garnitura čija je aktivnost i dovela do potrebe za pomirenjem. Naime, previše je grupnih interesa i pojedinačnih karijera – političkih,  akademskih i drugih – ostvareno upravo zahvaljujući negovanju posebnosti, različitosti i  netrpeljivosti da bi se taj nepresušni izvor moći i kapitala tek tako napustio. Zbog toga je budućnost pomiriteljskih napora u najmanju ruku neizvesna – ali zajednički jezik ostaje tu da pomogne kad zatreba, i valjalo bi mu dati šansu.

 
Autor je profesor engleskog jezika i opšte lingvistike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu (u penziji). Bio je predsednik Evropskog lingvističkog društva, član je Evropske akademije nauka i umetnosti (Salcburg) i ekspert Saveta Evrope za regionalne ili manjinske jezike (Strazbur).