Balkanweb-Ja sam Nataša Kandić-23.02.2015.

Na Balkanu nema mnogo takvih osoba kao što je Nataša Kandić. Ona je snažni glas odbrane osnovnih prava i sloboda za sve narode, ali posebno Albanci, čini mi se, imaju i najviše razloga nego svi drugi da danas snažno uzviknu: “Ja sam Nataša Kandić”.

Piše: Petrit Haljiti

Iako je i previše konzumiran model javnih priznanja i ordena, izabrao sam ga jer je postao međunarodni manir komunikacije, koji na najemotivniji način iskazuje poziv na solidarnost i podršku poznatoj aktivistkinji za ljudska prava u Srbiji, Nataši Kandić. Dana 18. februara, u Prvom osnovnom sudu u Beogradu počelo je suđenje protiv nje, po tužbi načelnika generalštaba Vojske Srbije, generala Ljubiše Dikovića, protiv jednog od simbola zaštite ljudskih prava u ovoj zemlji. Krivica bivše direktorke Fonda za humanitarno pravo, Nataše Kandić, sastoji se u tome što je javno objavila da Fond raspolaže dokumentacijom i dokazima koji potvrđuju da je general Ljubiša Diković, aktuelni načelnik generalštaba Vojske Srbije, učestvovao u ratnim zločinima na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine. Dana 29. januara ove godine, Fond za humanitarno pravo obznanio je javnosti da raspolaže dokumentima koji svedoče o odgovornosti generala Ljubiše Dikovića za ratne zločine na Kosovu. U izveštaju Fonda navodi se da je Diković komandovao 37. brigadom Vojske Srbije, odgovornom za dejstva u četiri sela u zoni Drenice na Kosovu u aprilu 1999. godine, u kojima je ubijeno 69 Albanaca. Nataša Kandić hrabro svedoči Srbiji, Evropi i čitavom svetu o tome kako se njena država još uvek nije odrekla vremena krvavih zločina u bivšoj Jugoslaviji, i štaviše, kako se protagonisti tih krvavih konflikata, koje je vodio režim Slobodana Miloševića protiv nesrpskog stanovništva, danas nalaze na visokim pozicijama u srbijanskom državnom aparatu. Protiv nje su ustali ne samo general koji je optužen za ratne zločine i srbijanske vojne strukture, već i čitav državni aparat i država Srbija. Dan nakon što je Fond za humanitarno pravo objavio dosije dokumenata i dokaza o odgovornosti generala Dikovića za zločine protiv albanskog stanovništva na Kosovu, u znak provokacije predsednik Srbije Tomislav Nikolić primio je u svom kabinetu generala optuženog za ratne zločine i otvoreno mu dao podršku, činom protekcije kakav je bez presedana. Predsednik je okarakterisao optužbe protiv Dikovića za ratne zločine kao udar na Vojsku Srbije i na državu Srbiju. I potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izrazio je podršku generalu optuženom za ratne zločine i nazvao optužbe protiv njega udarom na vladu i na državu Srbiju, čak je apsurd u ministrovom slučaju otišao dotle da ih je nazvao i “pretnjom po stabilnost u regionu”. Jednako apologetsko stanovište o generalu izrazio je i premijer Aleksandar Vučić. I uoči suđenja Nataši Kandić zakazanog za ovu sedmicu, dana 15. februara, predsednik Srbije je odlikovao generala optuženog za ratne zločine Ordenom belog orla prvog stepena.

Vojska, vlada, predsedništvo, tužilaštvo i čitava država Srbija ustaju na noge protiv Nataše Kandić. To svakako ima jasne političke, moralne i filozofske konotacije.

Prvo, to pokazuje da država Srbija, predsednik, premijer, ministar spoljnih poslova, generalštab itd., šalju jasnu poruku sudu i pravosudnom sistemu Srbije na čiju stranu treba da stane. Mešaju se i stvaraju otvoreni pritisak na pravosuđe, unapred određujući sudu da treba da proglasi Natašu Kandić krivom, a ratnog zločinca nevinim. Predsednikova i vladina poruka sudu je jasna i kategorična, da Natašu Kandić treba osuditi, jer su na njen račun od strane predsednika, premijera i ministra spoljnih poslova iznesene prilično teške optužbe. Naime, oni optužuju aktivistkinju za ljudska prava da radi direktno protiv vojske Srbije, vlade Srbije i države Srbije.

Drugo, to pokazuje da predsedništvo Srbije, vlada Srbije i država Srbija danas staju u odbranu ratnih zločinaca i kriminalne politike koju je na Kosovu i u drugim nesrpskim republikama sprovodio diktatorski režim Slobodana Miloševića, koji je preminuo u toku suđenja u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Razlozi za to su razumljivi. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, premijer Srbije Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, sva trojica su i sami bili članovi vlade Slobodana Miloševića, u vreme kada su oružane snage Srbije poput 37. brigade kojom je komandovao Ljubiša Diković činile pokolje i masakre nad albanskim narodom na Kosovu. S druge strane, predsednik Srbije i vlada Srbije se nikada nisu distancirali od kriminalne politike etničkog čišćenja i genocida, koji su srpske policijske i vojne snage počinile na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine. Reč je o masivnim zločinima protiv čovečnosti, zbog kojih je NATO morao da otpočne humanitarnu intervenciju 1999. godine, bombardujući vojne objekte i vojne snage Srbije. Sadašnje srbijansko rukovodstvo ne samo što se nije distanciralo i što nije nikada dalo izvinjenje za zločine Vojske Srbije na Kosovu, već je i dalo unapređenja upravo onim vojnim licima kojima su ruke ogrezle u krvi. Na vojnoj paradi koju je organizovala vlada i Vojska Srbije u oktobru prošle godine u čast ruskog predsednika Vladimira Putina, srbijanski predsednik je pozvao na počasnu binu trojicu poznatih srpskih zločinaca, proglašenih međunarodnim ratnim zločincima od strane Međunarodnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. A paradu je predvodio upravo general Ljubiša Diković, takođe optužen za ratne zločine.

Slučaj histerične kampanje vlade, predsednika i vojske Srbije protiv aktivistkinje za ljudska prava sa međunarodnom reputacijom, Nataše Kandić, veoma je simptomatičan za razumevanje realnosti današnje srbijanske političke situacije i naopakog sistema vrednosti u Srbiji, u kome se zločinci glorifikuju, a borci za slobodu i pravdu kriminalizuju, kao i za razumevanje neevropskog puta kojim danas ide država Srbija. Nepojmljivo je da Srbija i dan-danas i dalje štiti i ponosi se zločincima i zločinima koje je počinila protiv drugih naroda. Ljudi koji nose na savesti politiku zločina protiv nesrpskog stanovništva u bivšoj Jugoslaviji rukovode najznačajnijim državnim institucijama u Srbiji. Politički kurs nacionalizma i radikalna srpska etnocentična filozofija i dalje su motor-pokretač današnje državne politike Srbije.

Statusom države kandidata za EU pokriva se srbijansko rukovodstvo kao smokvinim listom, ispod koga se kriju neevropski kurs, kršenje ljudskih prava u zemlji i strateška orijentacija prema Rusiji. EU greši kada toleriše Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića, na isti način kao što je pogrešila i zažalila zbog bivšeg premijera i bivšeg nacionalističkog predsednika Srbije, Vojislava Koštunice. Hteli ili ne hteli briselski birokrate da vide ovu činjeničnu stvarnost, njihova je odgovornost. Za godinu dana Brisel je dobio dovoljno dokaza koji govore o raspoloženju i politici Srbije koja igra u ritmu Rusije, a ne EU. Vojne parade u čast Putina i naoružavanje Srbije najsofisticiranijim ruskim oružjem, odbijanje Beograda da se pridruži sankcijama EU spram Rusije i neprotivljenje Srbije nasilnoj ruskoj aneksiji Krima i ruskoj vojnoj intervenciji u Ukrajini dovoljni su pokazatelji suštine nezapadne politike i strategije sadašnje srbijanske vladajuće garniture. Iznad svega: tolerisanje, glorifikovanje i unapređivanje u državnoj hijerarhiji Srbije političara i vojnih lica iz Miloševićevog režima trebalo bi da skrene pažnju i na balkanske aktivnosti diplomatije EU.

Zaista je nepojmljivo olimpijsko ćutanje Brisela na apologiju ratnih zločina i zločinaca koju vrši političko rukovodstvo Srbije. Ta činjenica uistinu čini apsurdnom težnju da se osnuje specijalni sud za jedan narod koji je žrtva genocida, kao što je to albanski narod na Kosovu, i da se toleriše da vladajućom i vojnom garniturom Srbije upravljaju Miloševićevi ljudi. Teško je pomiriti se sa činjenicom da institucije EU ili NATO mogu da prihvate da sednu za isti sto sa generalom Ljubišom Dikovićem i da sa njim diskutuju o vojnoj saradnji, kada je on optužen za ratne zločine. I ne može da ne izazove čuđenje nepojmljiva činjenica da nebrojeni predstavnici štampe u Briselu nisu mogli da pronađu ni par minuta vremena da se oglase povodom ovog sramotnog suđenja i daju podršku poznatoj evropskoj i međunarodnoj aktivistkinji za ljudska prava Nataši Kandić, koja je izložena verbalnom linču od strane predsednika, premijera, ministra spoljnih poslova, vojske i čitavog srpskog zvaničnog establišmenta.

Zaštita ljudskih prava i osuda ratnih zločinaca i ugnjetača sloboda ne sme da bude selektivna. Može da se priča koliko se želi o zločincima i zločinima u Siriji ili Iraku, ali ako se ćuti o zločincima koji su u uniformi i na javnim funkcijama u Srbiji, u sred Balkana i Evrope, onda nema ni doslednosti u osudi zla. Slučaj Nataše Kandić je takođe i proba za mandarine sa ekrana u Tirani, koji su ultrasenzibilni za epizode u Avganistanu, Pakistanu ili Siriji, i brže-bolje svakodnevno prebrojavaju kao carinici ima li 49 ili 50 Albanaca koji ratuju u Siriji, a ćute i ne progovaraju ni reči niti ispisuju jednog retka o zločinima Srbije na Kosovu ni o srpskom riziku na Kosovu. Zlo treba osuditi gde god da se događa, a naročito u sopstvenom balkanskom dvorištu. Stoga zaslužuje svaku podršku i solidarnost poznata aktivistkinja za ljudska prava Nataša Kandić, koju je američki magazin “Tajm” proglasio “evropskom heroinom”. Ljudska prava i sloboda izražavanja nisu ni domen niti ekskluzivitet jedne društvene ili nacionalne grupe, ili samo jedne države. Ljudska prava su univerzalna i važe za svaku osobu, a ne samo onda kada se poklapaju s nečijim ličnim preferencijama, okultnim vezama ili sponzorstvima. Borce za ljudska prava treba najviše čuvati upravo dok su živi.

Na Balkanu nema mnogo takvih osoba kao što je Nataša Kandić. Ona je snažni glas odbrane osnovnih prava i sloboda za sve narode, ali posebno Albanci, čini mi se, imaju i najviše razloga nego svi drugi da danas snažno uzviknu: “Ja sam Nataša Kandić”.