Žrtvama priznanje moraju dati države

Jedno je sasvim jasno, mi ne odustajemo od toga, mi hoćemo da ovo područje Balkana prvi put u istoriji zna imena svojih žrtava i da to posluži kao prepreka nekim budućim ratovima i zločinima. Mi moramo taj zadatak, uprkos svemu negativnom, da dovedemo do kraja.

 

Intervju: Nataša Kandić

 

Kada žrtve slušaju jedni druge, kada oni govore o sebi, o onome što im se dogodilo i kada ne obavljaju nikakve političke zadatke, onda je to jedna potpuno druga situacija, onda vidimo ljude koji prepoznaju druga iskustva, koji uvažavaju onog drugog, kada prestaje imenovanje onih drugih kao neprijatelja, kao neprijateljske strane. Mi možemo da organizujemo stotine foruma na kojima će da se govori, ali svim tim žrtvama priznanje ne možemo dati mi, priznanje moraju dati države.

Autor: Impuls

Koalicija za REKOM je osnovana 2008. godine. Koji su ciljevi ove koalicije?

Koalicija za REKOM zagovara jednu veoma vrednu ideju da se formira regionalna komisija koja će da utvrdi činjenice o svim ratnim zločinima, da popiše vojnike i civile i da utvrdi okolnosti u kojima su oni stradali. Zatim ima zadatak da popiše i registruje sve logore i zatočeničke objekte, da registruje, koliko je to moguće, sve zatočenike i zarobljenike, posebno one koji su bili izloženi torturi i naravno one koji su u logorima i zatočeničkim objektima ubijeni.

Zašto je to potrebno? Koalicija, zagovara da je jako važno utvrđivanje činjenica koje bi poslužile da se zauvek znaju imena onih koji su izgubili živote u ratovima, da ta imena posluže sprečavanju manipulacija u vezi sa ratovima, u vezi sa žrtvama, u vezi sa zločinima, a kao poseban zadatak, da posluži kao jedan temelj za priznavanje žrtava. Kada budemo imali imena svih žrtava, onda se ona mogu nalaziti na hiljadu mesta, onda niko više neće moći da manipuliše brojem žrtava, onda postoje imena koja će uvek služiti kao spomenik svim žrtvama. To priznavanje žrtava mogu da izvedu samo državne institucije, samo najviši predstavnici vlasti. Ono što mi želimo ovim stalnim radom na imenovanju žrtava, na utvrđivanju logora, strukture onih koji su ubijeni u logorima, predstavlja pokušaj da kažemo da smo kao civilno društvo, kao koalicija, spremni u stručnom smislu da pomognemo da se imenuju žrtve, da se utvrde logori, i sve to da bi komisija što pre bila osnovana. Smatramo da svaka komisija koja se osniva na 3 do 4 godine, ne bi u tome uspela i zato posvećeno radimo kako bi smo pomogli toj komisiji. Drugo pitanje je dokle je stiglo to naše zagovaranje u odnosu na vlade i države nastale posle raspada Jugoslavije.

Kakve rezultate je Koalicija do sada postigla na ovom polju? Kakva je saradnja sa vladama u regionu i šta predstavlja osnovnu prepreku utvrđivanju činjenica o svim žrtvama ratnih zločina sa prostora bivše Jugoslavije?

Što se tiče samog istraživanja, to ide besprekorno. Mi sa malim timovima uspevamo da sprovodimo projekat u vrlo dobrom pravcu i nemamo nikakvih problema. Gde se nalaze problemi i prepreke? Naš osnovni problem i prepreka jesu izbori. Mi svake godine imamo izbore u nekoj državi. Kada dođe novi lider on ne preuzima obaveze prethodinika. Mi smo dobili verbalnu podršku od velikog broja predsednika država. Nismo dobili podršku od predsednika Slovenije, zato što je on smatrao da je to u nadležnosti vlade, i da on nema tu ingerenciju. U novembru 2014. godine došli smo do nekog vrhunca u tom zagovaračkom poslu. Uspeli smo da dobijemo podršku skoro svih predsednika, osim srpskog člana Predsedništva BiH. Oni su svi bili imenovali svoje izaslanike koji su imali zadatak da pregledaju predlog Statuta REKOM koji je koalicija uradila, da daju svoje mišljenje, predlože izmene i da to bude dokument za koji može da se kaže da iza njega stoje države koje su imenovale te izaslanike. Ti izaslanici su radili zajedno godinu dana, veoma su pažljivo razmatrali sva rešenja i predloge koje je dala koalicija, napravili izmene koje su, čini mi se, u najboljem smislu poboljšale predlog Stauta i taj predlog je usvojila koalicija za REKOM, i sada on glasi Izmene Statuta REKOM. To je dokument iza koga su stali eksperti i izaslanici predsednika država.

Onda se u novemru 2014. godine održavaju izbori u BiH i Hrvatskoj, u kojoj su posle predsedničkih izbora, bili i parlamentarni izbori, i danas imamo potpuno izmenjenu političku situaciju u regionu. To je takva klima koju je teško videti kao povoljno okruženje za dogovor na regionalnom nivou. Mi još uvek nismo uspeli da se sastanemo sa predsednicom Hrvatske. Čini nam se da je to gotovo nemoguće u nekoj novoj situaciji. Nismo uspeli da zakažemo sastanak sa Predsedništvom BiH, zato što su se pojavila i neka nova pitanja.

Mogu li nam u procesu pomirenja pomoći evropske i evroatlantske integracije u kontekstu novih okolnosti u kojima se Evropa našla?

Ova izbeglička kriza jeste preokupirala područje, i to je postalo neka glavna tema. Ono što brine je, da se ratni zločini, da se žrtve, samo malo pominju i da gotovo više nema prostora da se o tome govori. Našli smo se u situaciji da vidimo da su to prepreke koje sama koalicija za REKOM teško može da savlada. Mislimo da je došao trenutak kada jednu inicijativu koja je izgrađena odozdo na gore, znači našim kapacitetima smo sve to izgradili, neko mora da pomogne, a taj neko je jedino Evropska unija, Evropska komisija i druge institucije EU. To je trenutak kada zapravo taj prenos civilne inicijative na politički nivo, na međudržavni, regionalni nivo, mora neko da pomogne. Kako to učiniti u ovoj situaciji koja je potpuno neizvesna, u kojoj je i EU potresena, a suverenitet koji je prenet na EU više nije tako siguran. Imamo sada raspisivanje referenduma u Engleskoj, imamo jednu veoma komplikovanu situaciju u Nemačkoj, u kojoj je kancelarka Angela Merkel izložena velikoj kritici, u mnogim gradovima u Nemačkoj se odvijaju protesti protiv izbeglica i politike Angele Merkel. Imamo zatvaranje granica. To je neka situacija koja nas stavlja u jedan poseban položaj kada razmišljamo šta dalje.

Ima li napretka u procesu suočavanja sa prošlošću i da li se nešto po tom pitanju uopšte mijenja?

Mi smo kao koalicija uspeli da pomerimo te neke kategorije u odnosima etničkih zajednica i u odnosima žrtava. Kada smo počeli 2008. godine da organizujemo forume na kojima su se odvijale sesije na kojima su žrtve govorile o svojim iskustvima, mi smo imali jednu veoma komplikovanu situaciju. Pozivali smo udruženja žrtava i žrtve nezavisno od udruženja iz različitih država i etničkih zajednica. One su jedni druge videli kao neprijatelje, kao da su to vojnici koji su učestvovali u ratu i ubijali. Ali, slušajući jedni druge, oni su počeli da menjaju svoje odnose.

Zapravo, reč je bila o tome da je to slušanje žrtava trebalo da posluži da ljudi počnu da osećaju neku solidarnost, saosećanje sa drugima. Čini mi se da smo mi to uspeli, da je došlo do promene.

Naročito je bilo  komplikovano između žrtava u BiH, sa jedne, druge i treće strane, i u odnosima između Srba i Albanaca na Kosovu. Godinama je taj odnos menjan, tako da možemo da kažemo da je došlo do situacija kada su Srbi govorili da su iznenađeni time što su Albanci doživeli isto što i oni. Bilo je dosta izjava koje su pokazivale da se menja taj odnos između Bošnjaka i Srba u BiH.

Kada žrtve slušaju jedni druge, kada oni govore o sebi, o onome što im se dogodilo i kada ne obavljaju nikakve političke zadatke, onda je to jedna potpuno druga situacija, onda vidimo ljude koji prepoznaju druga iskustva, koji uvažavaju onog drugog, kada prestaje imenovanje onih drugih kao neprijatelja, kao neprijateljske strane. Mi možemo da organizujemo stotine foruma na kojima će da se govori, ali svim tim žrtvama priznanje ne možemo dati mi, priznanje moraju dati države.

Rekli ste da je 2014. godina bila vrhunac u zagovaračkom poslu Koalicije. Kakva je situacija danas?

Sada polako prestaje to političko interesovanje za žrtve, prestaje interesovanje za prošlost, sada se govori o budućnosti, samo se govori o tome da neka ekonomska saradnja može da zameni suočavanje, može da obezbedi jedan prostor za izgradnju budućnosti.

Iz iskustava država koje su imale ratove ili teške situacije koje su onda zahtevale jedan nov odnos među ljudima, mi mislimo da nema izgradnje budućnosti ukoliko nije dobro pročitana knjiga prošlosti, ukoliko nema imenovanja žrtava, ukoliko te činjenice ne dobiju onu snagu koja je potrebna, a to je javno priznanje.

Mi sada jesmo u jednoj posebnoj situaciji koja se nije u istoriji dogodila, a to je ovo prosto menjanje lica Evrope, ali mi moramo da vodimo računa o ovom delu Balkana, da zaštitimo buduće generacije da ponovo za 50 godina, ne dođe do rata i zločina. Mi sada moramo znati sve žrtve, moramo insistirati da se posmrtni ostatci nestalih pronađu, da se iznesu informacije o tajnim grobnicama, zato što čuvanje tih informacija ima jednu političku dimenziju. Postoji još 13 000 žrtava, za koje oni koji poseduju informacije iste neće da daju, jer ako nema groba onda se i ne može govoriti da je neko postojao, da je neko žrtva.

Grob je jedno simboličko obeležje postojanja čoveka. Zato je važno da se utvrde, iznesu, obelodane te informacije, a ko ih poseduje, sigurno ih ne poseduju žrtve. Poseduju ih države, poseduju ih policijski i vojni organi, i oni moraju da daju te podatke, da pomognu da se porodice nestalih konačno umire, da konačno imaju svoje mesto gde mogu da odu, da polože cveće, da to sećanje na one koji su nestali izađe iz sfere privatnog i da postanu deo jednog društevenog znanja o tome šta se dogodilo i kako su nestali.

Šta je po vama ključno što treba uraditi kako bi se pokrenuo proces izgradnje novih odnosa u regionu?

Mislim da je imenovanje žrtava, da je dokumentovanje logora i raznih zatočeničkih centara bitno za neku izgradnju novih odnosa i da podrška građana toj ideji postoji. Mi smo skupili 550 000 potpisa u svim državama bivše Jugoslavije, znači postoji podrška da se o toj prošlosti govori na jedan regionalni način, da se osnuje telo koje će imati regionalnu dimenziju i podrška regionalnom jedino je manja u Hrvatskoj, i u prošlosti, a danas je ona čini mi se postala još jača zato što imamo iz Hrvatske tu poruku da taj termin region nije više odgovarajući, da treba u buduće govoriti Hrvatska i šire ili Hrvatska i susedi. Tako da sa jedne strane imamo vrlo nepovoljnu situaciju, a sa druge strane ima toliko argumenata da o prošlosti nije moguće govoriti na nacionalnom nivou, nije moguće utvrditi sve što se dogodilo i da mora da postoji ta regionalna dimenzija, i trenutak je kada mi moramo da idemo dalje, ali bez pomoći EU mi teško možemo u političkom smislu da idemo dalje.

U stručnom smislu mi ćemo apsolutno ići dalje, ali EU mora da donese strategiju za postkonfliktna društva, posebno za ove kandidate za članstvo u EU, znači jedan od zadataka koji treba da bude deo tih evropskih integracija treba da bude imenovanje žrtava i utvrđivanje logora.

Razgovarala: Mirjana Tešanović

Banjaluka, 3. mart 2016, godine – Javna prezentacija projekta Mapiranje logora/mjesta zatočenja u BiH, 1992-1995 u organizaciji Centra za demokratiju i tranzicionu pravdu

 

(Objavljeno na portalu Impuls, 04.03.2016.)