REKOM mreža pomirenja

kultura
Foto: Predrag Trokicić

30.12.2021.

Prekinuto pomirenje: šta radi kultura

Svetlana Slapšak, XIV Forum za tranzicionu pravdu

Tekst pripremljen za XIV Forum za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama: Prekinuto pomirenje – kojim putem nastaviti, koji je u organizaciji REKOM-a održan 17. i 18. decembra 2021. u Beogradu.

 

Moglo bi se jednostavno reći da kvalitet nije postao kvantitet, jer paradoks je često jedino područje u kojem kultura dosledno pobeđuje. Političari su se potrudili da pomirenje zaustave ili bar zamrznu, prava kultura nije izašla iz zabrana drugoga, potisnutoga ili čak i proganjanoga, kao što se upravo dešava Goranu Markoviću. Ovogodišnja konferencija REKOM-a okončala je doba neuspešnog dogovaranja sa vrhovima politike metajugoslovenskih država i nastavlja program koji je sve vreme uspešno tekao: popisivanje, dokumentacija, obaveštavanje i angažovanje javnosti i sudstva o pravnom i životnom stanju žrtava i počinitelja jugoslovenskog rata. Odnos tog velikog pokreta i zaslužnih aktivista i kulture koja je pokretu idejno i po mnogim ciljevima bliska isto tako nije se promenio. U ime tog savezništva smatram da stoji obaveza da se dometi te kulture pokažu objektivno i realno.

Oko milion ljudi potpisalo je REKOM-ov dokument o pomirenju i protiv rata – svakog budućeg. Uzmimo kao mogućnost da je otprilike isto toliko ljudi obavešteno o kulturnoj produkciji koja je opredeljena protiv nacionalizma i rata. To je očito optimistička projekcija, koja zamišlja postojanje antinacionalističke i antiratne elite koja se stvorila na ostacima mirovnog pokreta, u usamljenim „džepovima“ starih krugova antinacionalista, i po definiciji u slojevima više obrazovane omladine. Optimistička je zato što se pokret oko REKOM-a sistematski obraćao širokom i društveno raznolikom zbiru žrtava, koje se izvesno ne poklapaju sa provizornim opisom antinacionalističkih elita. Sa druge strane, ne treba zapostaviti jako povezivanje akademske antinacionalističke populacije sa kulturom, tako da zapravo zajedno oblikuju antinacionalističku intelektualnu elitu. Ovo novo savezništvo odgovor je na napore svake metajugoslovenske države da skrpa sopstvenu nacionalističku, unajmljenu, poslušnu kulturu i akademiju i da iz svih tela i institucija izbaci antinacionalističku elitu. Svaka od novih država istakla se u ovom „projektu“, i danas ima upravo takvu intelektualnu falangu, koju proziva, razređuje, utvrđuje i raspoređuje po potrebama. Granice između grupa postale su vremenom jasnije i trajnije. Volela bih kada bih mogla još određenije da opažam, razumem i opišem život metajugoslovenskih kultura i ove povezujuće panjugoslovenske elite, koja podrazumeva i impresivnu nomadsku akademsku i kulturnu populaciju izvan zemlje, globalno. Uostalom, za čitavu grupu je kao strukturni element važan metajugoslovenski nomadizam, dok se globalni nomadizam ne može nikako povezati sa nacionalnim dijasporama. Nije neobična situacija u kojoj vidimo dela, poetike, žanrove, pokrete, koje ne možemo za stalno povezati sa određenom državom ili teritorijom. To nesumnjivo određuje nomadsku kulturu i akademske krugove. Akcija za priznavanje i upotrebu SBHC miksoglotskih varijanti pokazala je da ta naizgled neuhvatljiva populacija može da se „zgusne“ u precizan zahtev, koji podjednako podržavaju i objašnjavaju i kultura i nauka. Ostaje mogućnost da nomadsku kulturu povežemo sa opozicijskim pokušajima u Jugoslaviji: bilo je nomadizma, izazvanog nuždom – knjiga koja nije mogla biti objavljena u Sarajevu, mogla je biti objavljena u Zagrebu, Beogradu ili Ljubljani, ali je pitanje da li se nekadašnja opozicija odlikovala zajedničkim političkim programima – po mom mišljenju uopšte nije – i uz to je pokazala očitu slabost da pred rat organizuje moćniji jugoslovenski pokret. Današnja nomadska kultura, kako to zahteva podsmešljiva istorija, ima zajedničko sećanje iz kojeg crpe i kritičko i nadanja puno sećanje – na Jugoslaviju.

Savremena nomadska metajugoslovenska kultura sa akademijom izložena je potpuno novim izazovima i teškoćama. Tu pre svega mislim na nove oblike cenzure: državna, koja kontroliše finansiranje, skoro uvek i obilnije za paradnu, državnu kulturu i nauku. Gubitak kvaliteta, koji nije pesnička pravda i moralno zadovoljenje već tvrda realnost, države posebno ne zanima. Zapadni kulturni kolonijalizam, koji obuhvata sve populacije, ili je zamenjen sramotnom proskinezom najgorem na Istoku, ili mu se uopšte ne posvećuje pažnja. Međudržavna cenzura je još najizrazitija i otvoreno sprečava saradnju: ovom pritisku često se pridružuje komercijalni interes. Prevođenje na druge jezike je, sem prezentacije za državu pogodnih autora, u potpunosti privatizovano – što samo po sebi ima dobre efekte. No sem državne pesnice, tu je još mnogo oblika cenzure manje vidljivog tipa. Tu svakako primećujemo pad književne, umetničke, pozorišne i filmske kritike, premda se u nekoliko poslednjih godina primećuje novi tok sa dosta novih imena.

Među primerima takve cenzure htela sam da izaberem umetničko delo koje je, i pored dostupnosti, dokazane privlačnosti za publiku, međunarodnih nagrada i prevođenja unutar metajugoslovenske kulture, ipak bilo izloženo pokušajima izolacije i isključivanja. Istovremeno je reč o pojavi koja praktično nikad nije doživela pokušaj pomirenja, premda je država priznala grešku: to je veoma eufemističan termin za nešto što po mnogim kriterijumima spada u ratni zločin. Reč je o romanu (Goga, Novo Mesto, 2014) i o filmu (2018) Mihe Mazzinija (bio je scenarista i režiser) Izbrisana. Moj izbor pao je na taj primer jer je roman već naredne godine po izlasku bio preveden i objavljen u Beogradu.

Izbrisani su između 1992-93. bili građani Slovenije neslovenačkog porekla, njih nešto manje od 27.000. Računajmo njihove članove porodice, prijatelje i bliske, i dobićemo oko 100.000 ljudi pogođenih tajnim državnim propisom javnim službenicima o oduzimanju građanskih prava ljudima koji nisu posebno zatražili novo državljanstvo. O tome nisu bili obavešteni, niti je takav zahtev igde objavljen. Sama sam videla kako je izgledao postupak. U redu pred šalterom u opštini, čovek ispred mene koji je došao zbog nekog malog posla, zamoljen je za ličnu kartu i zatim za pasoš: službenica je pred njegovim očima probušila oba, još i presekla ličnu kartu i rekla mu da više ne važe, bez drugog objašnjenja. Poništavanje dokumenata u praksi značilo je gubljenje posla, ponekad stana, računa u banci, zdravstvenog osiguranja, izbacivanje iz zemlje itd. Ljude nisu lovili, samo bi ih pri prvom kontaktu sa javnim servisima dočekalo gubljenje svega. Kako se informacija širila, mnogo ljudi ostalo je u pravoj ilegali. Javno mnjenje eksplodiralo je u najgorem nacionalizmu i šovinizmu, izbrisane su nazivali najstrašnijim imenima, optuživali ih za špijunažu, za ratne neprijatelje, koristoljubivost, zaveru protiv svega slovenačkog – detaljan opis nije potreban. Navika je postala stalna u desnim medijima, sve do danas. Vlada je 1994-95. priznala zlodelo, onda se dugo razvlačilo sa sramotno niskim nadoknadama, izbrisani su dobili na evropskom sudu za ljudska prava, ali je država izvrdala plaćanje odštete. Ukratko, mnogi nisu dobili ništa, mnogi su se odselili, mnogi umrli. Istraživanje u naučnim ustanovama donelo je mnogo javno nepoznatih detalja, civilno društvo i mnoge NVO stavile su se na stranu izbrisanih. Jedan potomak izbrisanih dobio je na sudu odštetu jer je i sam bio uskraćen za neka ljudska prava. Napadi na izbrisane nikada nisu prestali.

Dvadeset godina kasnije, pojavio se roman Mihe Mazzinija. I pre njega bilo je knjiga, pozorišna predstava Olivera Frljića, bilo je performansa, civilnih akcija… Roman je bio u konkurenciji za najveću nagradu za roman, Kresnik; nije je dobio. Kritike su bile uzdržane. Film je požnjeo međunarodne nagrade, između ostalog i za scenario na pulskom festivalu, bio je neko vreme najposećeniji u bioskopima. Uticajni filmski kritičar Mladine, najjačeg opinion-makera u Sloveniji, napisao je katastrofalnu kritiku filma. O filmu se zaćutalo. Onda se pojavio na programu HBO i prošle godine na programu javne televizije. Odmah se javio ministar unutarnjih poslova Aleš Hojs i napao ga, sa nekoliko originalnih misli o odnosu umetnosti prema realnosti. Recimo, umetnost nema prava da obrađuje nerealno, a pošto izbrisanih nije bilo…

Film se donekle razlikuje od romana. Mlada nezavisna žena pogrešnog porekla, koja se sa ocem razišla zbog njegovog tvrdoglavog jugoslovenstva, rađa dete sa oženjenim čovekom sa kojim neće da zajedno živi. Kad joj ponište dokumente, misli da je to popravljiva greška. Zatim gubi posao u zabavištu. Na porođaju joj uzimaju dete, jer majka nema važećih dokumenata, i izbacuju je iz bolnice, sa odlukom da će za dete naći porodicu… Svima koji to izvode je nezgodno (nekima manje), ali moraju. Na kraju, mlada žena se obraća ocu za pomoć. On organizuje otmicu deteta, i prolazeći pored recepcije u bolnici, kaže dežurnoj: „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“.

Značenje filma je različito već u poslednje dve godine, otkako Slovenija živi pod novim, u metajugoslovenskom prostoru već prepoznatljivom obliku samodrštva. Nedozvoljeno i nedoživljeno prihvatanje odgovornosti, pa s tim i pomirenje oko izbrisanih zabetonirano je za neko vreme, bez obzira na trajanje vlasti koja je to izvela. To je dobar primer toga da vlast ne samo da hoće da manipuliše sa pomirenjem u politici, nego i da je spremna da uništi sve ono što je pomirenje već dostiglo. No sa druge strane, metajugoslovenska nomadska kultura i nauka moraju biti svesne da novi bes vlasti nastaje upravo zbog njihovog neprekinutog delovanja. U kulturi i nauci pomirenje nije prekinuto, nije ni odloženo. Sazrelo je, učvršćeno, u traženju novih društvenih oblika, možda države.

 

Svetlana Slapšak

 

Peščanik.net, 30.12.2021.