Vesti

Žrtve u raljama pravosuđa

Civilno društvo, preko Inicijative za REKOM, ponudilo nov pristup pomirenju, najpre utvrđivanjem broja žrtava prekinuti manipulaciju * Nezadovoljavajući rezultati srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine i dalje smanjivanje broja optuženih * Hrvatska traži izručenje Aleksandra Vasiljevića, optuženog za ratni zločin prema zarobljenicima, a nema pomoć iz Srbije * EU zapravo izbegavala da se direktno bavi pitanjem suočenja s prošlošću van haških procesa

„Ključno pitanje za Srbiju nije dobijanje datuma za početak pregovora o članstvu u EU, već normalizacija odnosa sa Kosovom. Iz ugla poštovanja ljudskih prava i utvrđivanja istine, neophodan je nov pristup koji podrazumeva priznavanje kosovskih institucija od strane Beograda jer je preduslov boljeg života Srba na Kosovu uspostavljanje dobrosusedskih odnosa dve države. Time bi se uvažile specifičnosti procesa suočavanja sa prošlošću u Srbiji“, rekla je osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, regionalna koordinatorka procesa REKOM, na predstavljanju izveštaja o tranzicionoj pravdi i četvrtog broja časopisa Forum za tranzicionu pravdu, u utorak, u beogradskom Medija centru.

Ona je istakla da je Inicijativa za REKOM odgovor civilnog društva na činjenicu da nema pravde za žrtve i da vlasti često broj stradalih instrumentalizuju, te je stoga neophodno da se utvrdi njihov konačni broj. Na tom poslu već je mnogo učinjeno četvorotomnom Bosanskom knjigom mrtvih i Kosovskom knjigom pamćenja, a cilj civilnog društva u bivšoj Jugoslaviji je da se posao utvrđivanja tačnog broja mrtvih i okolnosti njihovog stradanja okonča već za dve do tri godine.

„Ne postoji institucionalni mehanizam na regionalnom ili nacionalnom nivou koji bi doprineo prevazilaženju nedostataka krivične pravde, ali je zato civilno društvo, preko Inicijative za REKOM, ponudilo nov pristup pomirenju koji se temelji na potrebi da se prekine praksa suočenja s prošlošću preko broja žrtava. Civilno društvo, pak, predlaže državama da se usredsrede na utvrđivanje činjenica“, rekla je Nataša Kandić.
Prema njenim rečima, zajedičko svim suđenjima za ratne zločine je to što procesi traju predugo, žrtve nisu adekvatno informisane o sopstvenoj ulozi, pa se često dešava da dožive nove traume tokom suočavanja sa počiniocima zločina i nezadovoljne i traumatizovane izlaze iz sudnica. Presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču pokazale su da nema pravde za žrtve, budući da je, kako je naglasila, „prevagnula zaštita države“, pri čemu su nestali komandna odgovornost i udruženi zločinački poduhvat.

Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović konstatovala je da srbijansko pravosuđe tokom jedne decenije postojanja specijalizovanog suda Tužilaštvo za ratne zločine Srbije beleži apsolutno nezadovoljavajuće rezultate; 64 osuđena lica, petnaestoro oslobođenih i 50 protiv kojih su postupci u toku, s obzirom na razmere zločina i broj učesnika u njima. Zabrinjavajuće je, smatra, to što „od 2010. beležimo negativan trend tužilačke politike jer se broj optuženih
za ratne zločine svake godine smanjuje“. Tako su 2012. optuženo sedam lica, donete o samo 64 pravosnažne presude, 15 oslobađajućih, a u 57 slučajeva postupak je u toku. sedam lica.

Sandra Orlović osvrnula se i na reparacije, odnosno obeštećenje koje bi trbalo da se isplaćuje žrtvama. Ona je naglasila da se nekoliko stotina postuapaka pred državom za reparaciju vodi po anahronom i sramnom Zakonu o pravima civilnih lica, po kojem se žrtvama, ukoliko ikako dobiju spor, isplaćuje i po 150. 000 dinara, što je iznos kazne za neki saobraćajni prekršaj. Uglavnom se, međutim, zahtevi odbijaju zbog zastarelosti, što se ranije nije dešavalo u procesima koje su pokretali oficiri JNA.

Denisa Kostovićeva, urednica i autorka u časopisu Forum za tranzicionu pravdu, istakla je da se „ispostavilo da je karika koja povezuje proces pridruživanja Uniji i građane, odnosno građansko društvo, najslabija, što je posebno evidentno u oblasti pomirenja“.

„Ako se ima u vidu da je evropska integracija Balkana takođe odgovor na rati nestabilnost, paradoksalno je da Evropska unija u svom prisustvu prostoru bivše Jugoslavije, kroz Proces stabilizacije i pridruživanja, zapravo izbegavala da se direktno bavi pitanjem suočenja s prošlošću van haških procesa“, rekla je Denisa Kostovićeva.

Mario Mašić, direktor Inicijative mladih za ljudska prava iz Zagreba, rekao je da postoje neki loši primeri nesaradnje srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine sa hrvatskim kolegama, budući da je u Hrvatskoj podignuta optužnica protiv generala JNA Aleksandra Vasiljevića za zločine prema ratnim zarobljenicima, a u tom procesu nema pomoći iz Srbije, „ništa nije pokrenuto, a Hrvatska dobija dokaze koji nisu ozbiljni“. Rekao je i da se u procesu protiv optuženih za ratne zločine u Hrvatskoj vidi blagonaklonost sudija prema Hrvatima kojima se, kao olakšavajuća okolnost, uzima i to da su bili u „domovinskom zanosu“, kao u slučaju Norac. Istakao je i da još nikom u domaćem pravosuđu nije suđeno zbog, kako je rekao, “ ubistva“ u operaciji „Oluja“.