Vesti

U zemlji Srbiji stanje je redovno

07.05.2016

Rade Radovanović

U zemlji Srbiji, u kojoj je Ljubiša Diković heroj, a Nataša Kandić izdajnik, sve je redovno i logično.

 

Brojni su dokazi o zločinima koje su počinili pripadnici jedinice kojom je komandovao Diković, piše autor [Tanjug-Arhiva]

 

U svesti prosečnog Srbina postojeća egzistencijalna i politička situacija u njegovoj državi Srbiji, otprilike se percipira ovako: Jeste da nije lako, ali Srbija bi bila sretna zemlja samo da nije iznutra podrivana od izdajnika i neprijatelja koji deluju kroz takozvane nevladine organizacije.

U tom kontekstu odmah bi bio naveden i primer  „ozloglašenog“ Fonda za humanitarno pravo i njegove osnivačice Nataše Kandić, koji ne samo da otvoreno „neprijateljski“ deluju u samoj Srbiji, nego imaju i svoju ekspozituru na Kosovu, u Prištini. Kao primer najkonkretnijeg takvog delovanja, prosečni Srbin, nacionalista po uverenju, mogao bi navesti  brojne primere slučajeva i dosijea kroz koje je Fond istraživao i dokumentovao masovne ratne zločine, svakojaka bezakonja i gaženja ljudskih prava na prostoru bivše zemlje, a posebno u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu.

Dosije koji svojim sadržajem izaziva posebnu pažnju nesumljivo je onaj koji se bavi odgovornošću generala  Ljubiše Dikovića, aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Koristeći raznovrsnu  vojnu i policijsku dokumentaciju, kao i svedočenja učesnika i preživelih žrtava, istraživači Fonda HP ubedljivo dokumentuju brojne zločine koje su, u vreme rata u Bosni i Hercegovini, a posebno tokom sukoba na Kosovu, počinili  pripadnici jedinica kojima je Diković komandovao.

Tako se u Dosijeu  navodi da je „tokom 1994. i 1995. godine Diković bio komandant 16. graničnog bataljona i u tom svojstvu sudelovao u hapšenju Muslimana koji su bežeći pred vojskom Republike Srpske, potražili spas u Srbiji…“  U  julu 1995., u vreme i neposredno nakon  genocida u Srebrenici, te pohapšene ljude Dikovićevi vojnici  vraćali su preko Drine i predavali vojsci bosanskih Srba, nakon čega su ih ovi, pouzdano se zna, ubijali .

Pljačke, protjerivanja i masovna ubistva

Još su brojniji i drastičniji dokazi o zločinima koje su 1998. i 1999, tokom NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, na Kosovu počinili pripadnici  37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, kojom je komandovao Ljubiša Diković. Pod generalnim izgovorom „razbijanja šiptarskih terorističkih sastava“ i okriljem NATO bombi, jedinice i borbene grupe ove brigade počinile su brojne zločine u rasponu od pljačke i proterivanja do masovnih ubistava civila albanske nacionalnosti. U detaljnom nabrajanju konkretnih zločina u ovom svedočanstvu  navodi se da je i sam komandant Diković „sudelovao u prisvajanju imovine Albanaca, ne samo sa podrućča Drenice, nego sa celog Kosova … Tokom NATO bombardovanja, s njegovim znanjem, hiljade  putničkih automobila, autobusa, kamiona i traktora, prebačeno je i prodato u Novom Pazaru i Raškoj. Za sebe lično zadržao je jedan skupoceni američki Land Rover i Mercedes 300“.

Među oficirima i vojskom, takođe piše u Dosijeu, pričalo se da je Diković za vreme NATO kampanje postao vlasnik hiljade grla krupne i sitne stoke otete od kosovskih Albanaca.

Nakon objavljivanja Dosijea u januaru 2012. Nataša Kandić je javno izjavljivala da ljudi poput Dikovića nisu dostojni da budu na mestima kao što je pozicija načelnika Generalštaba Vojske Srbije.„Iako je imao obavezu da spreči zločine“,tvrdila je osnivačica Fonda,„Diković to nije učinio, a postoje i dokazi koji svedoče o bezobzirnoj pljački  albanske imovine u kojoj je i sam učestvovao.“

Nalaze svog dosijea u formi krivične prijave predstavnici Fonda za humanitarno pravo predaju Tužilaštvu za ratne zločine tražeći  da se otvori istraga, navodi ispitaju, te podignu optužnice protiv svih  pripadnika 37. motorizovane brigade  VJ za koje se utvrdi da su počinili zločine.

Tužilaštvo prvo odbija da sprovede istragu da bi potom u oktobru 2015. nakon otkrića masovne grobnice u Rudnici kod Raške, obavestilo Fond i saopštilo javnosti da je protiv generala Dikovića i još trojice bivših pripadnika 37. motorizovane brigade VJ, povelo pretkrivični postupak zbog zločina u selu Rezali na Kosovu, u kojem su pripadnici VJ ubili više od 40 civila, od kojih je njih 27 pronađeno u pomenutoj masovnoj grobnici.

U međuvremenu, i Ljubiša Diković  podnosi privatnu tužbu protiv Fonda za humanitarno pravo i Nataše Kandić tražeći da mu se “zbog povrede ugleda i časti” isplati milion dinara.Tokom suđenja koje  se  razvlačilo  tri godine, sve vreme je dominirala atmosfera  u skladu sa osećanjem i svešću onog prosečnog Srbina koga sam pomenuo na početku.

Sudija Gordana Aranđelović, od početka ovog parničnog postupka jasno je stavila do znanja da će štititi “instituciju načelnika Generalštaba Vojske Srbije”  ne krijući  svoj lični stav prepun netrpeljivosti, odbojnosti i zgražavanja prema Nataši Kandić i Fondu za humanitarno pravo. Odbijajući sve dokazne predloge tuženih, pa čak i pitanja branioca tužiocu Dikoviću, sud je presudio da se “delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca Ljubiše Dikovića… pa se obavezuje tuženi Fond za humanitarno pravo… da na ime naknade nematerijalne štete, zbog duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, isplati tužiocu iznos od 550 000 dinara… “ Istovremeno, sud je odbio kao neosnovan zahtev Dikovića da mu i Nataša Kandić, solidarno sa Fondom, isplati iznos od milion dinara.

Medijska bomba se slabo čuje

U obrazloženju presude, prihvatajući i ne proveravajući  tužiočeve dokaze, sudija Anđelković kao primer neistinitih tvrdnji Fonda i Nataše Kandić, navodi nalaze iz Dosijea o odgovornosti Dikovića za hapšenje Bošnjaka u julu 1995. i njihovo izručivanje Mladićevim likvidatorima s druge strane Drine.

Navedena tvrdnja je neistinita iz razloga što tužilac 1995. godine nije bio komandant 16. graničnog bataljona VJ, niti se nalazio u Bajinoj Bašti, te tako nije ni mogao da učestvuje u hapšenju Muslimana. Naime, tužilac je dana 28. 7.1994. godine, naredbom tadašnjeg načelnika personalne uprave, razrešen dužnosti komandanta 16. graničnog bataljona, a dana 30.8.1994. godine je predao dužnost”.

Tako je u Srbiji pravda još jednom pobedila! Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba VS  je odahnuo, sada ima i sudsku presudu da je nevin, Tužilaštvo za ratne zločine i inače se nije isticalo u predkrivičnim istražnim radnjama…

A onda je ovih dana odjeknula medijska bomba  koja se u Srbiji zaokupljenoj izborima – slabo čuje.

Naime, Fond HP došao je u posed izvoda zvaničnog sajta Vojske Srbije iz januara 2012.  na kojem je navedeno da Ljubiša Diković jeste bio komandant 16. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije i u vreme 1995.  kako se tvrdi u Dosijeu.

Istraživači Fonda otkrili su da je 1. marta 2012. godine, dakle mesec dana nakon objavljivanja Dosijea, na pomenutoj stranici menjan sadržaj u biografiji načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića. U svojoj tužbi protiv Fonda HP i Nataše Kandić, general Ljubiša Diković je podneo, a sud prihvatio, falsifikovane dokaze. Fond će se na presudu žaliti Apelacionom sudu.

U zemlji Srbiji, u kojoj je Ljubiša Diković načelnik Generalštaba Vojske Srbije i višestruko odlikovani heroj, a Nataša Kandić, koja je život posvetila borbi za ljudska prava – nacionalni izdajnik, stanje je redovno i logično. Kao što sam već napisao –  Srbija je sigurna zemlja za ratne zločince.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera, objavljeno 7. maja 2016.