Vesti

„Sudska pravda ne uvažava žrtve“

Beograd — Nataša Kandić kaže da su presude u slučajevima Gotovina, Markač i Perišić pokazale ograničenja krivične pravde koja ne vodi dovoljno računa o žrtvama ratova.

Regionalna koordinatorka procesa REKOM je prilikom predstavljanja izveštaja o tranzicionoj pravdi u postjugoslovenskim zemljama u Beogradu rekla da je nakon tih presuda praktično nestao princip komandne odgovornosti, kao i koncept udruženog zločinačkog poduhvata iz procesa koji se vode protiv optuženih za ratne zločine.

„Ne postoji institucionalni mehanizam na regionalnom ili nacionalnom nivou koji bi doprineo prevazilaženju nedostataka krivične pravde, ali je zato civilno društvo, preko Inicijative za REKOM, ponudilo nov pristup pomirenju koji se temelji na potrebi da se prekine praksa sećanja na prošlost preko broja žrtava“, kazala je ona.

Kandićeva je dodala da je neophodno da se identifikuju sve žrtve ratova devedesetih i da bi za civilni sektor veliki uspeh bilo kompletiranje popisa tih žrtava u narednih nekoliko godina.

Komentarišući karakteristike procesa suočavanja s prošlošću u državama nastalim nakon raspada SFRJ, rekla je da su u svim zemljama osim Makedonije, suđenja za ratne zločine najvažniji institucionalni instrument suočavanja sa nasleđem ratova devedesetih godina prošlog veka.

„U svim postjugoslovenskim državama suđenja za ratne zločine traju predugo, žrtve nisu adekvatno informisane o sopstvenoj ulozi na tim suđenima, pa se često dešava da dožive nove traume tokom suočavanja sa počiniocima zločina zbog insistiranja sudija da se fokusiraju na konkretne događaje“, kazala je Kandićeva.

Prema njenim rečima, praksa je pokazala da su žrtve često naklonjene optuženima iz sopstvene etničke zajednice, dok prema optuženima koji pripadaju drugoj etničkoj grupi imaju izrazito neprijateljski stav.

Kandićeva je kazala da proces suočavanja sa prošlošću u Srbiji nosi određene specifičnosti, prvenstveno zbog situacije sa Kosovom.

„Ključno pitanje za Srbiju nije dobijanje datuma za početak pregovora o članstvu u EU, već normalizacija odnosa sa Kosovom. Neophodan je nov pristup koji podrazumeva priznavanje kosovskih institucija od strane Beograda jer je preduslov boljeg života Srba na Kosovu uspostavljanje dobrosusedskih odnosa dve države“, rekla je ona.

Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović ocenila je da je desetogodišnja praksa Suda za ratne zločine u Beogradu pokazala da je dinamika procesuiranja zločina, imajući u vidu njihove razmere, apsolutno nezadovoljavajuća.

„Za deset godina rada, beogradski Sud za ratne zločine je pravosnažno osudio 64 osobe, 15 je oslobođeno optužbi, dok se i dalje vodi postupak protiv 57 osoba. Takođe, od 2010. godine beležimo negativan trend tužilačke politike jer se broj optuženih za ratne zločine svake godine smanjuje“, rekla je Orlovićeva.

Prema njenim rečima, problem u Srbiji predstavlja i odsustvo primene instituta komandne odgovornosti za pripadnike vojske i policije, kao i loša zaštita svedoka u sudskim postupcima, naročito bivših policajaca i vojnika.

Izveštajem o tranzicionoj pravdi obuhvaćeni su sudski procesi za ratne zločine počinjene od 1991. do 1999. godine u zemljama bivše SFRJ, institucionalne reforme koje se tiču lustracije, odnos javnosti i institucija prema osuđenicima, izveštavanje medija o zločinima, pitanja nestalih lica i povratka izbeglica.

U pripremi izveštaja učestvovali su beogradski Fond za humanitarno pravo, Fond za humanitarno pravo Kosovo, Inicijativa mladih za ljudska prava iz Hrvatske, udruženje Tranziciona pravda, odgovornost i sećanje iz Sarajeva, banjalučki Centar za demokratiju i tranzicionu pravdu i Centar za istraživanje i kreiranje politike iz Makedonije.