Vesti

Predstavljanjen regionalni izveštaj o tranzicijskoj pravdi u periodu 2010/2011. u Zagrebu

Nataša Kandić je danas u Zagrebu ocenila da suočavanje s prošlošću u Srbiji zavisi od razvoja odnosa sa Kosovom.

„Teško je zamisliti regionalnu saradnju u odnosu na pitanja iz prošlosti, a da pri tome ne postoje normalni odnosi između Srbije i Kosova“, rekla je Nataša Kandić, osnivač Fonda za humanitarno pravo i regionalni koordinator procesa REKOM, nakon predstavljanja regionalnog izveštaja o tranzicijskoj pravdi u periodu 2010/2011. godine.

U izveštaju „Dosezi tranzicijske pravde“ govori se o pomacima procesuiranja ratnih zločina, obeštećenju žrtava i drugom vidovima uklanjanja ratnog nasleđa na prostoru bivše Jugoslavije.

„Zastoj u suočavanju s prošlošću najupadljiviji je u Srbiji… Nekoliko meseci svi su imali veliku nadu da je proces normalizacije odnosa Srbije i Kosova krenuo, ali je očito da je taj prag toliko teško preći da opet preti zastoj koji se odražava na regionalni kontekst“, rekla je Kandić.

Ona je naglasila da teritorijalni pristup zaštiti prava mora biti zamenjen pristupom u kome su važniji ljudi i njihove porodice, odnosno oni koji su izgubili život od 1991. do 2000. godine.

Osvrnula se i na regionalnu situaciju u vezi sa suđenjima za ratne zločine, naglasivši da su, ma koliko imala nedostataka, važna, jer su počela i odvijaju se zahvaljujući Haškom sudu i pritisku međunarodne zajednice da posleratne vlade počnu s procesuiranjem ratnih zločina.

„Iza sudova ostaju činjenice i zaključci koji pomažu i nama i budućim generacijama da shvatimo šta se dešavalo“, poručila je regionalni koordinator REKOM-a.

Prema njenim rečima, nedostaci suđenja mogu se otkloniti dogovorom država regiona koje bi formirale regionalni mehanizam koji bi se bavio žrtvama i koji bi na kraju organizovao njihovo javno priznanje.

„Civilno društvo mora pomoći da međudržavni organ postane najvažniji instrument za priznanja svih žrtava, jer bez toga nema procesa pomirenja, vraćanja poverenja i regionalne saradnje u svim oblastima društvenog i političkog života“, tvrdi Kandić.

U suđenjima za ratne zločine u postjugoslovenskim zemljama napravljen je pomak, ali je on pre svega rezultat međunarodnih pritisaka, rečeno je na predstavljanju izveštaja.

„Negativne stvari iz istorije se ponavljaju i to po istim obrascima, jer je svojevremeno bilo zabranjeno govoriti o građanskom ratu od 1941. do 1945. kao što je sada zabranjeno govoriti o građanskom ratu u Hrvatskoj 90-ih“, rekao je politički analitičar Žarko Puhovski, podsetivši da i oni koji govore o agresiji priznaju pobunu srpskog stanovništva.

„Oni nisu došli iz Kragujevca, već s područja Knina ili Pakraca, pa ispada da oni koji tvrde da nije bilo građanskog rata 1991. zapravo tvrde da Republika Srpska Krajina nije bila deo Hrvatske“, rekao je Puhovski.

Podsetio je da svi nacionalisti uvek tvrde isto, da je njihov narod žrtva koji čini pojedinačne incidente, a da su drugi napadači čiji su zločini sistematski, a sličan je odnosi prema Haškom sudu.

To je ilustrovao primerom jednog hrvatskog dnevnog lista, koji je dan pre izricanja oslobađajuće presude Anti Gotovini i Mladenu Markaču bio vrlo kritičan u ocenama rada Haškog tribunala, a dan kasnije počeo je s hvalospevima na račun suda.

„S aspekta civilnog sektora, važnije je ustanoviti ko su žrtve nego ko su počinioci, a kad se procesuiraju počinioci, nije važno koliku će kaznu dobiti, nego hoće li biti osramoćeni“, rekao je Puhovski, dodavši da sudske presude kad postanu pravosnažne mogu biti predmet komentara.

Upravnica Dokumente – centra za suočavanje s prošlošću Vesna Teršelič naglasila je da su, što se obeštećenja tiče, na svim stranama i dalje u prednosti pripadnici vojnih jedinica, dok se obeštećenje civilnih žrtava rata, vezuje za procesuiranje počinilaca, što je neprimereno kad sudstva ne mogu procesuirati sve počinioce.

Ona je ponovila predlog navladinih organizacija upućen hrvatskoj vladi da donese odluku kojom bi se otpisali sudski troškovi onima koji nisu sudski uspeli dobiti obeštećenje.