Vesti

IX Međunarodni forum za tranzicionu pravdu – izveštaj

Pomirenje u postjugoslovenskim zemljama

 

U Bosni i Hercegovini, na planini Jahorina je 17. i 18. maja 2013. godine održan IX Međunarodni forum za tranzicionu pravdu pod nazivom „Pomirenje u postjugoslovenskim zemljama“. Forum, u organizaciji Koalicije za REKOM, okupio je 220 predstavnika organizacija civilnog društva, žrtava, umetnika, predstavnika verskih zajednica i naučne zajednice, kako bi iz različitih perspektiva razgovarali o napretku u ostvarivanju posleratnog pomirenja.

Forum je otvorio član Predsjedništva BiH Željko Komšić, koji se založio za pomirenje u regionu i rekao da je to jedan od preduslova za normalan život građana. „Ljudi žele običan, normalan život, posao od koga se može živjeti i nadu za budućnost za svoju djecu. Bez pomirenja, jednakosti, ekonomskog razvoja, biće teško održati tu nadu“, rekao je Komšić na otvaranju Foruma za tranzicionu pravdu. On je ocenio da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije bili toliko povezani da je rat pokidao ne samo veze nego je «slomio i srca» ljudima u regionu. »Nakon 18 godina godina od rata ova tema još je aktuelna, te se postavlja pitanje zašto nam treba toliko vremena za pomirenje i da li je to kratak period ili predug za proces pomirenja. Vjerujem da će se u nastavku Foruma doći do odgovora na ova pitanja«, rekao je Komšić.

Pokretačica Inicijative Nataša Kandić je naglasila da je »imenovanje žrtava okvir za njihovo javno priznanje«. »To treba da bude praćeno javnim svedočenjem o njihovom stradanju, mora da se čuje albanski glas u Beogradu i glas Srba u Prištini. Inicijativa za REKOM utiče na smanjenje tenzija u regionu i ima potencijal u ljudima koje okuplja.«

Pozorišni reditelj Dino Mustafić[1] je ocenio da vladajuće politike u regiji još uvek manipulišu činjenicama i veličaju ratne zločince, umesto da se posvete traženju pravde za žrtve. »Svi neuspesi sadašnjosti se pokušavaju opravdati problemima iz prošlosti«, upozorio je Mustafić i dodao da u BiH svi koji upozoravaju na tu činjenicu, odmah postanu »mete vulgarnog nacionalizma i fašizma«.

Profesor Žarko Puhovski[2] se kritički osvrnuo na činjenicu da se istorija nedavnih ratova ne piše na osnovu činjenica, jer se one prepravljaju zbog »pisanja patriotske povijesti« zbog čega će nam se, ukoliko se to ne promjeni, »ratovi ponavljati«. Zato zadatak intelektualaca nije progon izvršilaca nego »to, da ih osramotimo«, naglasio je Puhovski.

Eric Gordy[3] je upozorio da se kultura često koristi za ponavljanje narativa koji su u interesu određenih politika i da zato političari pomažu određene kulturne radnike i projekte. Ukazao je i na neke od zabrinjavajućih činjenica u procesima tranzicione pravde, pre svega na odluku Žalbenog veća MKTJ koje je u nekim procesima (Gotovina, Haradinaj, Perišić) donelo presude koje će verovatno samo produbiti postojeću kontroverzu (koja prati rad Tribunala), obzirom da su zasnovane na argumentaciji koja pretpostavljena prava država stavlja ispred interesa žrtava.

Profesor Zoran Pajić[4] je upozorio da se u regionu počelo prvo govoriti o pomirenju, a tek posle toga o mehanizmima tranzicione pravde, dakle da se o pomirenju »govorilo još pre nego su bili pripremljeni uslovi za pomirenje«. U tom kontekstu je Pajić govorio i o izvinjenjima lidera u regiji, za koja misli da su došla »suviše brzo«. Podsetio je da je u trenutku, kada je kancelar Nemačke Willy Brandt pokleknuo i priklonio se pred spomenikom u Aušvicu, u Nemačkoj već bila obavljena denacifikacija, da su bar neke odštete bile isplaćene i da je, što je najvažnije – do svega toga došlo pre izricanja izvinjenja žrtvama. A »danas imamo narcisoidne, arogantne vođe, zato su opravdanja ostala da vise u vazduhu; žrtve misle da izvinjenja nisu iskrena ako ih političari, kada dođu kući, interpretiraju drugačije…« Rezervisan je i u pogledu podizanja spomenika žrtvama, jer su svi spomenici u BiH, koje je video, osim jednog u Sarajevu, »jednonacionalni, sa strašnim porukama mržnje prema drugim narodima«. Profesor Pajić se na kraju svog izlaganja zauzeo za izradu mehanizma kompenzacija za žrtve i upozorio na nedavno istraživanje, prema kome 80 odsto stanovnika BiH još uvek živi u prošlosti. Uprkos tome ohrabruje podatak da je 50 odsto upitanih spremno na razgovore između različitih etničkih grupa.

I Denisa Kostovicova[5] se složila sa ocenom da su izvinjenja došla »prerano«, zbog čega mogu dovesti do toga da budu odbačena. Primetila je i da se u svim državama-naslednicama Jugoslavije »smanjilo odbacivanje zločina, ali uprkos tome države još uvek ne žele da se bave prošlošću ni zločinima«.

Predstavnici verskih zajednica u BiH su na ovom Forumu ukazali na značaj pomirenja i iz ugla religijskih zajednica. Dr fra Ivan Šarčević[6] je istakao da religijske zajednice i vjernici prije svega imaju odgovornost iz samog podatka vjere – ne samo iz političke ili moralne odgovornosti nego i iz metafizičke odgovornosti – da rade na pomirenju.

Muftija sarajevski Husein ef. Smajić[7] rekao je da pomirenje u BiH teče uzlaznom linijom, navodeći da obični ljudi, vjernici, imaju puno razumevanja kada je u pitanju pomirenje: “U Islamskoj zajednici shvatamo da bez pomirenja, a prethodno bez dijaloga sa svima onima koji priznaju BiH kao svoju domovinu, nema budućnosti. Zato ćemo biti istrajni u svemu onome što u budućnosti bude prepreka za dijalog i pomirenje.”

Vanja Jovanović[8], paroh Sarajevski, naglasio je da suštinski nijedna religija ne zagovara netoleranciju i neprihvatanje drugoga. Uprkos tome smatra da će pomirenje biti proces koji će trajati, jer čovek »nije mašina, ni projekat, kojemu bi neko mogao da naredi da se pomiri«.

Predsednik jevrejske zajednice u BiH Jakob Finci je izrazio uverenje da bi »prvo trebali govoriti o poverenju, a tek onda o pomirenju«. Ispričao je anegdotu o dvojici Jevreja, koji su posle dugih godina svađa odlučili da se pomire. A onda je prvi rekao drugome: »Ja tebi želim sve ono, što ti želiš meni.« Drugi mu je odmah uzvratio: »Što, da li opet počinješ sa svađom?« Finci je dodao da bi opisana neiskrenost mogla postati »i naša situacija«, i pozvao na toleranciju prema drugim kulturama i prihvatanje istine.

Profesor Zdravko Grebo[9] je ocenio da je došlo vreme da političari preuzmu odgovornost za proces pomirenja. “Dostigli smo svoj vrhunac. Civilno društvo više nema kud odavde. Preostalo nam je samo da lobiramo kod šefova naših država da prihvate ovu Inicijativu. Ako je prihvate, postoji nada za našu djecu da ćemo se složiti oko najosnovnijih činjenica o ratu, što će im olakšati zajednički život”, izjavio je Grebo, javni zagovarač REKOM-a iz BiH.

Publicistkinja Spomenka Hribar[10] je podsetila da su i u prošlosti i danas neke žrtve bile glorifikovane dok su druge bile prećutkivane. “Dok ne pokopamo i jedne i druge žrtve, odnosno dok ne prestanemo sa diskriminacijom žrtava, neće biti mira… Da bi došli do takvog odnosa prema drugome, neophodno je u nama izazvati sa-osećanje. Ne samilost, već sa-osećanje, empatiju. Jer i drugi čovek je samo čovek, biće koje greši. Ako ta grešnost preraste u nasilje prema drugome, onda se naravno mora sankcionisati, jer sa-osećanje je ‘investicija’ – ako smem da upotrebim tu profanu reč – za dalje… Saučešće naime povlači graničnu liniju između vremena rata i vremena mira. Žaljenje je distanca prema prošlosti, kritika i investicija za budući suživot”, kazala je Spomenka Hribar.

Lični izaslanik predsjednika Hrvatske ambasador Tonči Stančić[11] rekao je da je suočavanje s prošlošću i osvetljavanje uloge svih na ovim prostorima preduslov za saradnju i za regionalnu stabilnost. „S bremenom prošlosti je teško ići napred, makar je teško brzo ići napred“, kazao je Stančić. Prema njegovim rečima, suđenja za ratne zločine ne mogu biti jedini instrument pomirenja i stabilizacije, niti su dovoljna da bi se čuo glas žrtava i zadovoljila pravda za njih. „Žrtve ne smiju ostati samo brojevi, one moraju dobiti ime i prezime, mora se utvrditi njihov identitet“, kazao je Stančić i dodao da se u Hrvatskoj još traga za 1.705 nestalih osoba.

Bojan Glavašević[12], koji je pozdravio učesnike u ime Vlade Republike Hrvatske, naveo je da kada je pre godinu i po dana došao u Ministarstvo branitelja, to ministarstvo je tragalo za 1.756 osoba, a da »sa današnjim danom, Republika Hrvatska traga za 1.703 svoja građanina i građanke«. Posebno je naglasio i da je »interesantna odnosno veoma važna stvar koju je ova vlada napravila na ovome području da nema diskriminacije po pitanju nacionalne ili bilo koje druge osnove«, jer su se »svojevremeno ti građani dijelili na one koje tražimo iz perioda od 1991. do 1994. godine recimo, i na one koje tražimo u ovom kasnijem periodu«, a da je danas »ta razlika potpuno nebitna, važno je da tražimo hrvatske državljane«. Bojan Glavašević je naveo i da će Hrvatska najverovatnije u prvom kvartalu 2014. godine doneti i zakon o žrtvama seksualnog nasilja u Domovinskom ratu i u korist žrtava izmeniti Zakon o civilnim žrtvama rata.

Lični izaslanik predsednice Kosova Selim Selimi[13] ocenio je da region zahteva zajednički rad na miru i na potrazi za pravdom. „Potreba za pravdom je čak i važnija od potreba suda. Moramo uraditi sve što je moguće da saznamo za sudbinu nestalih“, zatražio je Selimi.

Adriatik Kelmendi[14],urednik nacionalne televizije Kosova Koha Vision, dodao je tokom debate o tranzicionoj pravdi da su nas iskustva država bivše Jugoslavije naučila da je za postizanje pomirenja među narodima nužan politički gest među državama – preuzimanje odgovornosti i međusobno priznavanje stradanja. »Istovremeno, države proizašle iz ratova a koje su priznale jedna drugu, potvrđuju da je samo političko uspostavljanje državnih odnosa nedovoljno bez konsenzusa oko istine o žrtvama rata. Stoga se put ka pomirenju može postići samo ako se ide na obe noge – jer hramanje na jednu nogu nije hod kakav bismo želeli za svoju budućnost«, zaključio je Kelmendi.

Eugen Jakovčić iz Documente pozdravio je učesnike Foruma u ime Draga Pilsela, hrišćanskog teologa i novinara iz Hrvatske, koji se lično odmakao od ustaških stavova u vlastitoj porodici i okruženju u kojem je odrastao u Argentini. U pismu učesnicima Foruma, koje jeJakovčić pročitao, Pilsel je podsetio na apel koji su hrvatski biskupi uputili 1995. godine povodom 50-godišnjice završetka Drugog svetskog rata, 1. maja 1995. godine. U pomenutom saopštenju za javnost (koje je potpisao kardinal Franjo Kuharić) piše, između ostalog, da „nije glavna težina pitanja u tome kako žaliti žrtve vlastite zajednice i kako prepoznati krivnju druge zajednice. Hrvati i Srbi, katolici i pravoslavni i muslimani, i drugi, pred težim su moralnim pitanjima. Naime, kako žaliti žrtve druge zajednice, kako priznati krivnju u vlastitoj zajednici, i zatim kako okajati krivnju, kako zadobiti oproštenje božije i ljudsko, mir savjesti i pomirenje među ljudima i narodima i kako započeti novo doba osnovano na pravednosti i istini?“

Učesnicima Foruma obratili su se i članovi više udruženja žrtava. Kada Hotić, iz udruženja Pokret majki enklava Srebrenice i Žepe, rekla je: »Na temu umjetnosti i kulture neću pričati, ali ću možda na temu nekulture.« Naglasila je da su joj »ubijeni sin, muž, dva brata, mnogobrojna rodbina«, ali da »u ovom ratu nije bilo pobjednika« i da je »pored silnih ubijenih, ova zemlja što se zove srpska – krvlju natopljena«. »I kad ja i mnoge kao ja kažemo da je stvorena na krvi naše djece i na genocidu, kažu da je to nekulturno, da je to jako loše, da to ide u nedogled, mržnja i širenje zla. Međutim, ja se i dan-danas, i nikad neću složiti da mi kažu da sam rođena u Republici Srpskoj – ja sam rođena u Zvorniku u Bosni i Hercegovini«, dodala je Kada Hotić.

Sudbin Musić je učesnike podsetio »šta je REKOM, u stvari«: »To je koalicija velikog broja pojedinačnih organizacija i pojedinaca, i ta sila koju REKOM ima je iz tog velikog broja članova, i naravno iz tog konsultativnog procesa, koji se vodi dugo vremena sa mnogim različitim grupama.« Kao posebno važno vidi to što »ima redovnih kontakata između javnih zagovarača i članova iz određenih zemalja, u kojima rade javni zagovarači«.

Potresna je bila i ispovest Mirka Kovačićaiz Vukovara, logoraša iz Stajićeva u Srbiji. Ispričao je kako je on, koji je imao tada 61 godinu, bio u logoru zatvoren zajedno sa svojim sinom i kako su se brinuli o jednom zatvoreniku, koji je umirao od šećerne bolesti. Pored lekova trebao je i masažu i o tome su se sa znanjem komandanta logora Miroslava Živanovića brinuli Mirko Kovačić i njegov sin. Kada su u logor počeli da upadaju pripadnici paravojnih jedinica, komandant je pomenutog bolesnika i još pet drugih bolesnika premestio na bezbedno, u jednu drugu sobu »u drugom dijelu logora, tako da je spasio te zatočenike«, naveo je Kovačić i naglasio da je pukovnik Miroslav Živanović na listu za puštanje na slobodu zbog brige za bolesnike lično dopisao i ime njegovog sina Darka. O tome da je Živanović bio »korektan, istinski, pravi vojnik, a nikako mučitelj«, već tri puta je svedočio i na Županijskom sudu u Osijeku.

Dragan Pjevač, kojem je hrvatska vojska ubila majku 1993. godine, upozorio je da su nasleđe Haškog tribunala i sva dokumentacija jako važni i dragoceni, ali i na činjenicu da za strašne zločine nad Srbima u Hrvatskoj još niko nije pravosnažni osuđen. »Prvostepena haška presuda generalima je bila na 1.300 stranica, tri sudije su bili jednoglasni, a preko 200.000 proteranih, preko 1.800 ubijenih, od toga 1.212 civila, po našoj evidenciji. Za taj deo apsolutno do sada niko pravosnažno, ama baš niko nije odgovarao. A taj Haški tribunalje bio Srbima iz Hrvatske zadnja nada za pravdu, istinu, poverenje i tako dalje. Šta sada i kako dalje i kako se suočiti s istinom na ovim našim prostorima, nakon svega toga?«, upitao je Dragan Pjevač i dodao da »upravo zbog toga snažno, snažno podržava osnivanje REKOM-a« i da mu je drago da »su ovako ozbiljne diskusije i da se ovako ozbiljno prilazi ovoj temi«.

Učesnici Foruma su na kraju ocenili da učešće velikog broja profesora i istraživača sa evropskih univerziteta ohrabruje, i može da posluži kao podsticaj domaćim akademskim zajednicama da se uključe u debatu o tranzicionoj pravdi i pomirenju, kako bi doprineli izgradnji modela koji najbolje odgovara potrebama društava s teritorije nekadašnje Jugoslavije.

Predstavnici državnih institucija su ocenili da su suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima najvažniji instrument za postizanje pravde i da su države uglavnom uspele da ispune svoje obaveze u procesuiranju ratnih zločina. Utisak je da pitanje sudbine nestalih postaje prioritet u odnosima Srbije i Hrvatske, a da se očekuje da to pitanje dobije isti značaj i u odnosima Srbije i Kosova.

Uprkos navedenim pozitivnim pomacima u svim diskusijama, bili su prisutni i kritički tonovi učesnika u raspravi. U vezi sa državama u regiji preovladavale su kritike zbog njihovog sporog suočavanja sa prošlošću, a u vezi sa mehanizmima tranzicione pravde ukazano je na sve uočljivija ograničenja pravosuđa u pogledu postizanja pravde za žrtve, naročito posle više nedavnih oslobađajućih presuda u okviru MKSJ. Na osnovi tih kritika učesnici u diskusiji ukazivali su i na sve očigledniju potrebu za regionalnim pristupom, kako bi se utvrdile nepobitne činjenice o ratnim zločinima i teškim kršenjima ljudskih prava i kako bi se prevazišla ograničenja svih dosadašnjih mehanizama tranzicione pravde.

 


[1]Dino Mustafić, reditelj/ Regionalni tim javnih zagovarača Inicijative REKOM, BiH

[2]Prof. dr. Žarko Puhovski, Regionalni tim javnih zagovarača Inicijative REKOM, Hrvatska

[3]Dr. Eric Gordy, Univerzitet College London, Velika Britanija

[4]Prof. dr. Zoran Pajić,Centar za interdisciplinarne postdiplomske studije Sarajevo, BiH

[5]Dr. Denisa Kostovicova, Londonska škola za ekonomiju i političke nauke, Velika Britanija

[6]Prof. dr. fra Ivan Šarčević, Franjevačka teologija, Sarajevo, BiH

[7]Husein ef. Smajić, muftija Sarajevski, Islamska zajednica Bosne i Hercegovine

[8]Otac Vanja Jovanović, paroh Sarajevski, Srpska pravoslavna crkva, BiH

[9]Prof. dr. Zdravko Grebo, Regionalni tim javnih zagovarača Inicijative REKOM, BiH

[10]Dr. Spomenka Hribar, publicistkinja, Ljubljana, Slovenija

[11]Tonči Staničić, Veleposlanik Republike Hrvatske u BiH

[12]Bojan Glavašević, pomoćnik ministra branitelja, Hrvatska

[13]Selim Selimi, lični izaslanik Predsednice Kosova za REKOM

[14]Adriatik Kelmendi, Regionalni tim javnih zagovarača Inicijative REKOM