Vijesti

Kolektivno sećanje na ’90-te i politika zaborava

Ako je pamćenje osnov zajednice zašto ne pamtimo sudske činjenice koje mogu da obeznaže falsifikate i laži? Kako se suprotstaviti represivnom i saučesničkom zaboravljanju?

Ovo su pitanja na koja su odgovor pokušali da daju učesnici „Debate o politikama i praksama sećanja“ održane u Beogradu 17. juna u organizaciji Inicijative za REKOM (inicijativa za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima 1991-2001. godine).

’Sećanje kao hod po oštrici brijača’

Na prostoru Zapadnog Balkana koji je devedestih godina prošlog veka bio poprište rata dvadeset i više godina kasnije ne postoji jedinstveno sećanje na ono što se dogodilo i kako se dogodilo, a kolektivno sećanje uslovljeno je brojnim faktorima: psihološkim, socijalnim i političkim – u tome se slažu učesnici debate.

„Prisutno je poricanje i šutnja“, navodi vanredna profesorka na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu Belma Buljubašić, koja je radila studiju slučaja Foča, opisujući nalaze svog istraživanja o sećanju na zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Slobodanka Dekić, doktorantkinja na studijama sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja je radila studiju slučaja Velika Kladuša navodi da je upravo taj slučaj primer kako se ne može govoriti o politici sećanja, već o politici zaborava, jer se o ratu ni danas zvanično u Velikoj Kladuši ne razgovara, dok se ljudi između sebe sećaju „ko je bio na kojoj strani“.

Sociolog Nebojša Petrović, inače redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu objašnjava da sukobi bude jake emocije, a da se kolektivna sećanja koncentrišu oko intenzivnih emocija, bilo da su ona pozitivna ili negativna.

„Proučavanje emocija pokazuje da deljenje priča koje nose negativne emocije ne pomažu oporavku od traumatičnog događaja. Selektivno sećanje na istorijske događaje je naročito prisutno u ovim zajednicama poput naših, koje su prošle kroz ratne traume, što političari i mediji koriste za svoje ciljeve. Što je najgore, takva sećanja su u korelaciji sa spremnošću za učestvovanje u novim sukobima“, navodi Petrović i dodaje da to čega se sećamo jeste deo onoga što jesmo – deo našeg identiteta, sistema vrednosti, pogleda na svet.

„Sećanje je hod po oštrici brijača, a socijalni identitet koji uključuje i sećanja na devedesete i na ratove nije nešto što je urođeno, nego je nastalo pod uticajem socijalnih okolnosti, nametanjem raznih verzija istorijskog pamćenja i na osnovu moći aktera“, navodi Petrović i zaključuje da kolektivna sećanja mogu da se menjaju, kao i da u tome govorenje istine može pomoći.

’Naši i njihovi i oni treći’

„Stalno postoji ta podela ’naši’ i ’njihovi’ i ’oni treći’ i to je jedan od razloga koji je uznemiravao veliki broj nevladinih organizacija na prostoru bivše Jugoslavije, otuda Koalicija za REKOM, otuda to zalaganje da pokušamo da pridobijemo vlasti u zemljama bivše Jugoslavije da zajednički naprave poimenični popis svih žrtava, da to budu ’naše žrtve’, kaže Nataša Kandić iz Koalicije za REKOM.

Kandić objašnjava da je 2014. godine izgledalo da je tako nešto moguće i da bi se moglo ostvariti, kada su predsednici svih država (učesnica ratova), izuzev Slovenije, prihvatili predlog da učestvuju, preko svojih pravnih eksperata, u finalizaciji statuta buduće zajedničke regionalne komisije koja bi upravo popisala sve žrtve koji su stradale ’90-tih godina.

Sve više sumnjamo u iskrenost onih koji kažu da je najvažnije pobrojati sve žrtve ratova devedesetih: Nataša Kandić
Sve više sumnjamo u iskrenost onih koji kažu da je najvažnije pobrojati sve žrtve ratova devedesetih: Nataša Kandić

„Već 2015. godina je donela velike političke promene i od tada mi smo zapravo sve dalje i dalje od spremnosti političara i sve više smo u sumnji da i oni koji se deklarišu da je to najvažnije – da su u svemu tome iskreni“, ističe Kandić.

’Dogodilo se i nikada više’

„Što se tiče Kosova, popis žrtava je u skoro završnoj fazi“, naveo je Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosova, organizacije koja je na svojevrsni način odala poštu najranjivijoj populaciji žrtava rata, tako što je priredila izložbu „Bilo jednom, ne ponovilo se“ (Once upon a Time and Never Again) u znak sećanja na 1.133 dece, stradale u ratu na Kosovu. Izložba predstavlja zbirku stvari koje su pripadale deci žrtvama rata.

„Ako gledamo kolektivnu praksu sećanja na Kosovu, ona nije ravnopravna, jer se bazira najviše na akterima koji su muškarci, dok su žene u podređenom položaju“, navodi Vjolca Krasnići sa Filozofskog fakulteta u Prištini i dodaje da je ženama na Kosovu koje su bile žrtve tokom rata devedesetih, a naročito tokom rata 1998-1999. godine potrebna legitimizacija iskustva koje su doživele.

„Žrtve u stvari saosećaju sa možda budućim i nerođenim generacijama, kako bi se to što su oni videli, ne bi ponovilo“, nalazi su do kojih je došla Denisa Kostoviceva, vanredni profesor iz oblasti globalnih politika na Londonskoj školi ekonomije, autorka istraživanja baziranog na transkriptima REKOM-a. Ono što proizilazi iz istraživanja jeste i to da su činjenice rezistentne, da su činjenice nešto što se ne može ni zaobići ni lako odstraniti, odnosno da „činjenice govore same za sebe“.

Doktorantkinja na Katoličkom univerzitetu Luven u Belgiji Ana Milošević podseća da je čitav narativ o izgradnji Evropske unije (EU) počiva na tome da je Evropska unija rezultat procesa saradnje među zemljama, koja prevazilazi ekonomsku sferu. Kao pozitivan primer navela je saradnju Nemačke i Francuske, koje su u Drugom svetskom ratu bile sukobljene strane.

„Zahvaljujući tome što su krenule da rade zajedno one su uspele da prevaziđu to negativno nasleđe Drugog svetskog rata i to je način na koji bi neke druge zemlje mogle da reše neke svoje međusobne probleme“, navela je Milošević i dodala da je jedan od temelja evropske politike sećanja – sećanje na Holokaust sa jedne strane, ali i anti-totalitarni narativ, koji je postao značajan kada su zemlje iz istočne Evrope postale članice EU.

Koalicija za REKOM je mreža organizacija civilnog društva (OCD) iz postjugoslovenskih zemalja koje se zalažu za osnivanje REKOM-a – Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji bivše SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine.

Osnovana je 28. oktobra 2008. godine u Prištini na Kosovu, u okviru Četvrtog foruma za tranzicionu pravdu u postjugoslovenskim zemljama, odlukom 100 organizacija i udruženja koji su učestvovali na forumu – nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, organizacija mladih, udruženja porodica nestalih i udruženja bivših logoraša. Danas okuplja više od 2.000 nevladinih organizacija.

(Objavljeno na Radio Slobodna Evropa, 17.06.2019)