Vijesti

Obrazovanje – lek ili simptom?

08.12.2015

Jana Baćević

Malo je verovatno da će kritički narativi posvećeni preispitivanju prošlosti naći plodno tlo u obrazovnim institucijama podeljenih i izolovanih društava. Udžbenici su, u ovom smislu, samo metaforički vrh ledenog brega.

Kada se govori o procesima suočavanja sa prošlošću i pomirenja u kontekstu nasilnog konflikta, obrazovanju se neretko pridaje velika uloga. Obrazovne prakse i diskursi mogu da reprodukuju ili prodube postojeće društvene nejednakosti ili, čak, stvore nove podele. Među primerima iz bivše Jugoslavije je uvođenje udžbenika koji pružaju „prečišćenu“ sliku učešća i odgovornosti za zločine učinjene tokom ratova devedesetih godina ili ukidanje obrazovnih programa na jezicima manjina. Ovakvi postupci obično se dovode u vezu sa represivnim politikama na početku, tokom, a nekad i nakon sukoba.

U skladu s time, projekti pomirenja često se usmeravaju na postizanje formalne jednakosti u institucijama ili zastupljenosti različitih stavova u diskursima. Ovaj pristup zasniva se na ideji da je promena javne paradigme prvi i neophodan korak ka suočavanju sa prošlošću. Proces pomirenja, u ovom slučaju, vode političke i društvene elite koje utiču na formiranje javnog mnjenja. Slično „trickle-down“ tezi u ekonomiji, pretpostavlja se da će promena zvaničnog narativa kroz institucije – uključujući i obrazovne – dovesti, vremenom, do promene svesti, odnosno do suočavanja sa traumatičnom prošlošću kod ostatka populacije.

Mada se uticaj formalnih diskursa ne može zanemariti, važno je da razumemo da su uzroci i posledice sukoba, pa samim time i njegovo procesuiranje, obično zavisni od niza društvenih i ekonomskih faktora. Malo je verovatno da će kritički narativi posvećeni preispitivanju prošlosti naći plodno tlo u obrazovnim institucijama podeljenih i izolovanih društava. Udžbenici su, u ovom smislu, samo metaforički vrh ledenog brega. Vredi se podsetiti da su obrazovne ustanove u Bosni i Hercegovini, od osnovne škole do univerziteta, podeljene po etničkoj osnovi. Slično je na Kosovu, gde je institucionalna podela gotovo potpuna – kao i tokom devedesetih, praktično se radi o dva paralelna sistema. Univerziteti u Makedoniji odražavaju njeno ustavno ustrojstvo zasnovano na podeli političke moći između dve najveće etničke grupe. Čak i u etnički homogenijim sredinama, kao što su delovi Srbije ili Hrvatske, postojanje verske nastave u školama – predmeta koji, da podsetimo, učenike deli prema veroispovesti – trajan je simbol prodora identitetskih politika u obrazovni sistem.

Institucionalizacija podela zasnovanih na nasleđu sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije ne završava se u obrazovanju, već prožima aktivnosti poput zapošljavanja, slobode kretanja, porodičnih odnosa i građenja neformalnih socijalnih mreža. Nije neophodno posebno napominjati da su političke stranke u svim zemljama naslednicama dobrim delom sastavljene od onih koji su na jedan ili drugi način profitirali od raspada Jugoslavije. Tranzicija iz samoupravnog socijalizma u neoliberalni kapitalizam dodatno je urušila stabilnost i nezavisnost socijalnih institucija. Ovakav kontekst pogoduje političkim ideologijama poput šovinizma, nacionalizma i straha od svega što je različito. Moramo se zapitati, dakle, ne samo kako promeniti sadržaj ili paradigmu obrazovanja na području bivše Jugoslavije, već i kome odgovara da stanje ostane kakvo je sada.

Pokretanje ovih pitanja zahteva kritičku analizu, ne samo odgovornosti za zločine počinjene tokom sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, već i ekonomskog i političkog nasleđa njenog raspada. Ovo je veliki izazov koji podrazumeva dijalog između različitih delova društva u svim zemljama naslednicama. Obrazovne institucije, naročito univerziteti i naučni instituti, mogu da igraju potencijalno veliku ulogu u uspostavljanju ovakvog dijaloga. Prvenstveno, to znači dogovor o njegovim pravilima i cilju – ono što je Habermas smatrao ključnim elementom razvoja javne sfere. Dokle god ovaj dogovor ne postoji razmatranje savremene istorije ostaje fragmentirano u odnosu na ideološku pripadnost ili političko uverenje. Obrazovanje zasnovano na ovakvom tumačenju prošlosti, onda, umesto pokretača promene, nastavlja da bude instrument reprodukcije istih ili sličnih podela koje su odredile dinamiku sukoba tokom raspada bivše Jugoslavije.

Ovo ne znači, naravno, da bilo kakva promena u obrazovanju zahteva prethodnu promenu društvene strukture, ali znači da ove dve strane moraju da idu zajedno. Vrlo je verovatno da će promena biti postepena, ali mnogo je važnije osigurati da bude trajna. U krajnjoj liniji, obrazovni narativi kojima se bavimo možda se dotiču prošlosti, ali tiču se budućnosti.

 

Jana Baćević se bavi društvenom teorijom i odnosom znanja (pa i obrazovanja) i političke agensnosti. Trenutno piše doktorat iz sociologije na Univerzitetu u Kembridžu, Velika Britanija. Prethodni doktorat iz antropologije stekla je na Univerzitetu u Beogradu. Radila je kao Marie Curie Fellow na Univerzitetu u Arhusu i predavala na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i Univerzitetu Singidunum u Beogradu. Njenu knjigu From Class to Identity: Politics of Education Reforms in Former Yugoslavia objavio je 2014. godine Central European University Press.