Vijesti

Zašto Makedonija nije zainteresovana za proces pomirenja u regionu?

06.04.2016

spaskovska

 

Autor: Ljubica Spaskovska

 

Organizacija Human Rights Watch je 2002. godine uputila peticiju makedonskom predsedniku Trajkovskom u kojoj je izrazila zabrinutost da bi predstojeći Zakon o amnestiji za zločine počinjene u vezi sa oružanim sukobom iz 2001. godine mogao da zaštiti ratne zločince od krivičnog gonjenja. Njihova strahovanja su se ostvarila. Devet godina kasnije, u julu 2011., makedonski Parlament je izglasao da Zakon o amnestiji iz 2002. godine bude primenjen na sve slučajeve koje je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) vratio Makedoniji na procesuiranje. Ta odluka je dovela do prekida istrage i krivičnog gonjenja za ratni zločin u četiri slučaja („Rukovodstvo NLA“, „Putari Mavrovo“, „Rezervoar u Lipkovu“ i „Neprošteno“) koji su na zahtev Makedonije 2002. prosleđeni Tribunalu, ali su joj na kraju ipak vraćeni 2008. godine. Ispostavilo se da je Amnesty International s pravom tvrdio da je ta parlamentarna odluka bila deo izbornog dogovora dve vladajuće stranke – konzervativne partije desnog centra VMRO-DPMNE i Demokratske unije za integraciju (DUI), najveće albanske partije u Makedoniji čije je rukovodstvo predvodilo gerilski sukob iz 2001. godine. Kao što sam i ranije tvrdila, Ohridskim okvirnim sporazumom iz 2001. godine otpočela je era „raspolućenog državljanstva“ koju, u suštini, karakterišu fragmentirani politički život i zacementirani etnonacionalni identiteti u zemlji. Ona bi u budućnosti mogla da se pomeri ka jednom integrisanijem, demokratskom konceptu državljanstva u kom bi „sve naprsline bile zalečene“ ili prevaziđene, čime bi i etnička dimenzija izgubila na značaju, ali i u pravcu fragmentiranog državljanstva sa jasnije razdvojenim identitetima, institucijama i formama političke i kulturne pripadnosti.

„Krivično gonjenje za povrede međunarodnog humanitarnog prava ne sme biti izloženo političkom uticaju“, zaključio je Amnesty International 2011. godine. Međutim, politički uticaj je sve što smo zapravo i imali u tom pogledu. DUI je ostala u vladi sa VMRO-DPMNE, sve vreme podržavajući izraženo nacionalističku retoriku. Međutim, makedonski „sukobljeni idiomi pripadnosti naciji“ i stvarnost koju karakterišu dve etnički definisane političke partije koje zajedno vladaju zemljom u prilično stabilnoj koaliciji, ali bez zajedničke platforme ili predizbornog programa, na kraju su doveli do određenog vida autoritarnog konsocijacionalizma (podele vlasti) koji je specifičan za makedonski kontekst. U takvom domenu feudalnog multikulturalizma, ozbiljnih zloupotreba vlasti i sistematske korupcije koji su zapravo i izazvali tekuću političku krizu, pravi napori u oblasti pomirenja i pravde skoro da nisu ni postojali. Kada je Johan Tarčulovski, bivši policajac i jedini makedonski državljanin koji je ikada optužen za ratni zločin pred MKTJ, 2013. godine pušten na slobodu, dočekao ga je lično premijer Nikola Gruevski, a ministarka unutrašnjih poslova Gordana Jankulovska mu je tom prilikom uručila novi makedonski pasoš. Međutim, VMRO-ov albanski koalicioni partner se nije mnogo protivio takvom gestu. Stiče se utisak da su se obe partije uplele u kriminalnu politiku i da ne vide veliki,  zapravo, nikakav interes u tome da zemlju povedu napred kada je reč o unapređenju životnog standarda ili jačanju koegzistencije kroz obrazovne institucije i medije. Štaviše, obe partije ohrabruju etnopopulističke razmirice zarad kratkoročne političke koristi.

Njihovu nezainteresovanost za smislenu regionalnu saradnju i pomirenje prati i njihova opšta nekompetentnost u maltene svim sferama upravljanja koja je postala veoma vidljiva nakon skandala s prisluškivanjem, kada su razotkrivene šokantne razmere sistemske korupcije i flagrantan nedostatak bilo kakvog obzira prema vladavini prava u zemlji. Štaviše, konzervativna politička i intelektualna elita oko VMRO-DPMNE je od vremena raspada Jugoslavije stalno napadala umereni diskurs makedonskih socijalističkih elita i njihove pokušaje da spreče nasilnu dezintegraciju zemlje i sprovedu reformu federacije. Oni su tokom poslednjih godina postali pravi pioniri istorijskog revizionizma – podigli su muzej „žrtvama komunizma“, izbrisali svo socijalističko i internacionalističko kulturno i arhitekturno nasleđe grada Skoplja i nikada ne propuštaju priliku da stigmatizuju jugoslovensku prošlost.

Prilikom izricanja presude Radovanu Karadžiću 24. marta 2016. godine Philippe Sands QC, profesor Međunarodnog prava na univerzitetu London College, primetio je da se Međunarodni krivični tribunal za Ruandu (MKTR), koji je, između ostalog, omogućio uspostavljanje sistema sudova Gacaca zajednica u selima širom te zemlje, pokazao dosta uspešnijim od MKTJ kada je reč o promociji pomirenja. Iako je MKTJ tokom godina prikupio ogromnu količinu podataka o počinjenim zločinima čija je vrednost zaista neprocenjiva, možda bi sedenje i raspravljanje o bitnim pitanjima na sred poljane nekog sela više doprinelo zbližavanju zajednica i suseda od presuda iz udaljenih haških sudnica ili govora populistički nastrojenih političara čija moć počiva na održavanju podela i neuspehu pomirenja.

 

Dr Ljubica Spasovska je naučni saradnik – istraživačica na the University of Exeter i član istraživačkog tima projekta „1989. nakon 1989. – Preispitivanje pada državnog socijalizma iz globalne perspektive“.