Vijesti

Zaboravljeni u Oluji

10.08.2015

 Antonela Riha

Dvadeset godina posle „Oluje“, prateći medije i slušajući političare, mogao bi se steći utisak da rat nije ni prestao. Iskustvo proteklog vremena nam, ipak, govori da će se, opet zarad političkih interesa, strasti stišati, retorika ublažiti, a izbeglice zaboraviti do sledeće godišnjice.

Prethodnih dana najmanje se govorilo o izbeglim Srbima. U opštoj hipokriziji proslavljanja pobede s jedne i tugovanja s druge strane, najglasniji su bili političari u nadmetanju ko će sa više strasti i patetike, pa i poruka mržnje, da demonstrira nacionalno jedinstvo i sopstvenu moć.

Okončalo se depešama koje su razmenile Srbija i Hrvatska, uzajamno se optužujući za provokacije i govor mržnje, koji se u ta dva dana obeležavanja „Oluje“ mogao čuti i videti na političkim govornicama i ulicama. Bez reči o očekivanom pomirenju i regionalnoj saradnji.

U konkurenciji najupečatljivijih izjava teško je napraviti izbor. „Mi slavimo povratak teritorija i pobjedu kojom je slomljena kičma velikosrpskoj politici Miloševića. „Oluja“ je spriječila novi genocid“, poručila je sa kninske tvrđave predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je uzvratio da su Hrvati „pali tako nisko da… slave osnivanje ustaške države koja je bila priznata samo od Hitlera…, a paradom kažu živim i proteranim Srbima – ne vraćajte se, sve vas čeka ponovo“.

U Zagrebu su skandalizovani performansom Vojislava Šešelja, koji je sa dvadesetak pristalica, neometan od policije, još jednom zapalio hrvatsku zastavu ispred ambasade ove države u Srbiji. U Beogradu su ogorčeni zbog slavlja na kojem su desetine hiljada ljudi u Kninu – uključujući i gradonačelnicu Josipu Rimac – pevali sa Markom Perkovićem Tompsonom, uzvikivali ustaške parole i pozive na linč: „Mi Hrvati ne pijemo vina, pijemo krv četnika iz Knina“.

Preko cele naslovne strane zagrebačkog Jutarnjeg lista 5. avgusta pisalo je: „Dani ponosa“, a beogradski Informer je, dan kasnije, sa naslovne zapretio: „Šta bi bilo kad bi rata bilo – Hrvati, nemate šanse“, prebrojavao naoružanje i zaključio da je „naša vojska znatno jača od hrvatske“.

U prazniku „pobjede i domovinske zahvalnosti, u slavu „Oluje“, a kojim je, očigledno, otpočela izborna kampanja, HDZ je uz aplauze podigao spomenik Franji Tuđmanu u Kninu, a premijer Zoran Milanović ispraćen je zvižducima nakon što je, dan ranije, na vojnoj paradi u Zagrebu, doživeo fijasko, jer u njoj nisu učestvovali pozvani zapadni saveznici.

Srbija je 5. avgust proglasila Danom žalosti i, zajedno sa Republikom Srpskom, obeležila ga kao „sećanje na sve prognane i stradale Srbe“. Premijer Srbije Aleksandar Vučić je, sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, sa mosta u Sremskoj Rači bacio vence u Savu i u svom govoru naveo kako je „potrebno 4.000 strana da se zapišu imena svih prognanih i ubijenih, a šest dana i noći da se sva ta imena iščitaju. Pitao bih one koje slave „Oluju“ zašto je ne slave šest dana i noći da bi se setili svakoga koga su proterali“.

Kad smo kod sećanja, u beogradskim medijima smo gledali fotografije i snimke kolona ljudi na traktorima, ali ne i podsećanja kako je izbeglim Srbima bilo zabranjeno da uđu u Beograd, kako su ih smeštali po prljavim fabričkim halama i napuštenim odmaralištima daleko od naselja ili kako su ih slali na Kosovo, ne bi li „popravili“ etničku sliku u kojoj su brojniji bili Albanci.

Nije u medijima bilo ni sećanja na prisilnu mobilizaciju izbeglica tokom avgusta i septembra 1995, kada su po kolektivnim centrima, pijacama i autobusima hapšeni i slati na ratišta u Bosnu i Hrvatsku. Niti o tome kako je Željko Ražnatovic Arkan, u svom kampu u Erdutu, zlostavljao te ljude, terajući ih da laju u kućicama za pse. Zahvaljujući Fondu za humanitarno pravo, koji je pokrenuo sudske postupke, njih 721 je tužilo državu i dobilo mizernu odštetu. Ostali takvu priliku više nemaju, jer je „slučaj zastareo“.

U beogradskim medijima se mogla pročitati tek poneka reportaža o tome kako žive povratnici u Krajini, a kako nekoliko porodica već dvadeset godina životari u izbegličkom centru u Krnjači, nadomak Beograda. U hrvatskim ni reči o tome koja su im prava do danas uskraćena i zašto se ne vraćaju u Krajinu ili Slavoniju.

U Hrvatskoj su nevladine organizacije u centru Zagreba protestovale zbog održavanja parade, palile sveće za žrtve „Oluje“ i trpele uvrede zbog transparenata „Rat je gotov, idite kući“ kojima su reagovale na vojnu paradu. Reditelj Oliver Frljić je, danima pre godišnjice „Oluje“, napadan zbog odluke da u riječkom narodnom kazalištu organizuje performans „Drugi rat“ u okviru kojeg je i pet žena različite nacionalnosti govorilo o svojim ratnim sećanjima. Događaj se odvijao uz prisustvo interventnih snaga, koje su čuvale pozorište od nezadovoljnih, agresivnih pripadnika organizacije branitelja „Armada“.

U Srbiji nije bilo drugačijih glasova osim monolitnog, organizovanog izražavanja tuge. Čak se ni opozicija nije dosetila da postavi pitanje odgovornosti čelnika sadašnje vlasti za sudbinu izbeglih Krajišnika. Gotovo niko nije podsetio Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića na mape Velike Srbije kojima su, zajedno sa Šešeljem, mahali i predvodili Srbe u rat. I malo ko je primetio da do danas nije utvrđen ni broj stradalih u Oluji.

I srpska i hrvatska strana govore kako je, u dva dana avgusta 1995, proterano preko 200.000 Srba. Hrvatska to, doduše, slavi kao vojnu pobedu, iako su Krajišnici svoje kuće napustili bez borbi i bez pomoći vojske generala Ratka Mladića ili Slobodana Miloševića, koji su im, četiri godine ranije, zdušno pomagali i organizovali ih u pobuni protiv nove hrvatske države.

Kod broja ubijenih u „Oluji“ podaci se bitno razlikuju. Državno odvjetništvo Hrvatske objavilo je službeni broj od 217 ubijenih, dok Hrvatski helsinški odbor navodi da je stradalo 677 civila. U Srbiji, nevladina organizacija Veritas tvrdi da je 1852 poginulih i nestalih, od kojih su 1078 civili. Zvanično, država Srbija se nije bavila popisom stradalih.

Dvadeset godina posle „Oluje“, prateći medije i slušajući političare, mogao bi se steći utisak da rat nije ni prestao. Iskustvo proteklog vremena nam, ipak, govori da će se, opet zarad političkih interesa, strasti stišati, retorika ublažiti, a izbeglice zaboraviti do sledeće godišnjice.

 

Autorka je novinarka iz Beograda