Vijesti

Dejvid Tolbert: Presude Šešelju, Karadžiću i Gotovini su razočaravajuće

06.05.2016

David Tolbert, photo Laura Barisonzi
David Tolbert, photo Laura Barisonzi

Njujork, Beograd – Mislim da je Haški tribunal napravio značajan doprinos odgovornosti u zemljama bivše Jugoslavije, uprkos nedostacima. Njegov rad se može opisati kao mešovita slika. Mnogo je postignuto i donete su neke veoma važne odluke i presude, koje će, nadam se, izdržati test vremena i pomoći žrtvama i napraviti istorijski zapis u regionu i šire.

Moramo da uzmemo u obzir da je to sud i da se nećemo složiti sa svakom odlukom. Mislim da je u velikom broju oblasti Tribunal učinio dobar posao. Napomenuo bih, naročito, odluke koje se tiču genocida u Srebrenici i neke odluke koje su postavile kamen temeljac kako u pogledu krivičnog postupka tako i u razvoju materijalnog međunarodnog krivičnog prava. Te odluke su od velike koristi i žrtvama i narodima u regionu, ali isto tako obezbeđuju krivičnu odgovornost i šire – kaže za Danas Dejvid Tolbert, predsednik Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu (ICTJ) i nekadašnji zamenik glavnog tužioca Haškog tribunal. Kako ističe, u radu Tribunala bilo je i duboko razočaravajućih presuda, poput presude Gotovini, Perišiću…

– Ali, opet, rad sudova u svim zemljama ume da razočara, prave se greške, čak se dozvoljavaju i pobačaji pravde – ističe Tolbert.

 

Autor: Jelena Diković

 

Vojislav Šešelj je slobodan čovek. Kako gledate na oslobađajuću presudu Tribunala?

– Srećom, uslediće žalba i šansa da Žalbeno veće preispita presudu Pretresnog veća i odbaci je. Ne nalazim da je presuda Pretresnog veća ubedljiva i uglavnom se s istom ne slažem. Napomenuo bih da je ovo bio slučaj u kome su neke od najtežih optužbi bile na osnovu podsticanja da se počine zločini za koje se optuženi tereti i baš zbog toga je ovakve predmete teško dokazati. Međutim, već je bilo osuda za podsticanje na izvršenje teških krivičnih dela i genocida u Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu, stoga uzimajući ove presedane u obzir, presuda Tribunala u slučaju Vojislava Šešelja je duboko razočaravajuća. Zaista je veoma teško prihvatiti ovakvu presudu naročito za žrtve, ali mislim da bi trebalo sačekati da vidimo šta će presuditi Žalbeno veće, te dati mu priliku da naglasi greške u prvostepenoj presudi pre nego što donesemo konačnu ocenu rada MKSJ.

Da li je pravda zadovoljena u slučaju Radovana Karadžića, koji je nedavno osuđen na 40 godina zatvora?

– Po mom mišljenju, presuda u slučaju Karadžića, sve u svemu, je prilično dobra. Sud je uradio dobar posao analizirajući činjenice i primenjujući zakon. Nadam se da će presuda biti definitivna verzija tih užasnih događaja. Pronašao sam dve oblasti u kojima je presuda manje uverljiva. Prvo, na osnovu mog razumevanja dokaza, mislio sam da će Pretresno veće doneti odluku da je genocid počinjen u bar još nekoliko opština, s obzirom na jačinu dokaza o genocidu. Osim toga, po mom mišljenju, ako neka presuda može da opravda odluku o doživotnom zatvoru, to je presuda u slučaju Karadžića. Ne razumem zašto nije izrečena doživotna kazna zatvora s obzirom na brdo dokaza i težinu zločina. Dakle, bio sam kao mnoge žrtve i posmatrači, iznenađen da kazna nije bila doživotna kazna zatvora. Tako da se prilično ne slažem sa aspektom odluke Pretresnog veća.

A šta ćemo sa pomirenjem u regionu? Da li je moguće posle ovakvih presuda i povratka političara i stranaka iz devedesetih?

– Mislim da je pomirenje dugotrajan proces i da glavni faktor u njegovom postizanju neće doći iz odluka suda u Hagu. Neki od nalaza u presudama su veoma važni, te mora da postoji nada da će postati široko prihvaćeni tokom vremena. Ono što je najvažnije je da dođe kraj poricanju, da države i politički lideri preuzmu odgovornost za zločine koji su počinili njihovi prethodnici, da se izvine, da se plate reparacije žrtvama. Na kraju krajeva, dobri ljudi u svakoj od zemalja u regionu treba da se bore za istinu o tome šta se dogodilo. Škole moraju da počnu da govore istinu, a ne da šire propagandu. Međunarodni sudovi mogu da imaju svoju ulogu tako što će da uspostave evidencije, ali na kraju sve je na samim društvima koja treba da vide šta su uradila i da preuzmu odgovornost. Sve dok se to ne desi, pomirenje u regionu neće početi. Za to treba vremena i liderstva. Vili Brant je pao na kolena pred spomenikom žrtvama Varšavskog geta. Moramo da vidimo lidere koji će isto to uraditi pred memorijalnim spomenikom u Srebrenici. Potrebno je i veoma aktivno angažovanje civilnog društva da bi se okončalo poricanje. U tom smislu, presude Tribunala mogu da igraju veoma važnu ulogu, ali pre svega, regionu su potrebni ljudi poput Branta i Mandele da istupe i kažu istinu o onome što se dogodilo. Tek tada možemo početi da govorimo o pomirenju.

Bićemo aktivni na svim frontovima

Koji su planovi ICTJ-a u narednom periodu?

– Nastavljamo sa aktivnostima na svim frontovima. Pružamo savete i tehničku pomoć u kolumbijskom mirovnom procesu, koji donosi nadu ovoj važnoj državi koja je iskusila dug i krvav sukob. Radimo u Tunisu sa Komisijom za istinu i dostojanstvo i sa specijalnim Većem za ljudska prava. U Velikim jezerima Afrike smo uspeli da okupimo ministre pravde i generale advokate okolnih zemalja kako bi se osigurala krivična odgovornost za počinioce užasnih zločina. Na Bliskom istoku radimo sa grupama civilnog društva na koracima koje mogu preduzeti da bi pomogli u užasnom, srceparajućem raseljavanju – krizom, koja ne samo da utiče na ovo područije, već i na delove Afrike i Azije. Upravo sam se vratio sa sastanka sa visokim afričkim zvaničnicima i zajedno sa Kofi Ananom smo predstavili izveštaj za koji smatramo da će biti od pomoći u mirovnim pregovorima. Ono što mi najviše nedostaje iz mojih dana u Haškom tribunalu je angažovanje sa ljudima iz bivše Jugoslavije, brojnim prijateljima i partnerima u celom regionu. Nadam se da ću se uskoro vratiti.

(Objavio DANAS, 06.05.2016.)