Piše: Svetlana Slapšak

 

Najvažniji aspekt odgovornosti slovenačke države za vreme jugoslovenskog rata ostaje nerešen status tzv. „izbrisanih“, njih preko 26.000: nadoknade nisu pravično uređene, žalbe nisu pravovremeno rešene, pred sudom u Strazburu se rešavaju neki slučajevi, zahtevi istog suda slovenačkoj vladi naprosto nisu uvaženi, bar ne u datim vremenskim okvirima. Birokratija smatra da će se problem rešiti biologijom…odnosno, da će izbrisani nestati po zakonu prirode. Posledice ovakvog stava videle su se upravo u doba proslave i podsećanja na osamostaljivanje: eufemistički rečeno, došlo je do potpune konfuzije u „vrednostima“ koje bi trebalo da označavaju nezavisnost države i dobre posledice koje su se dogodile.

No probleme ovakve, opštedruštvene važnosti, obično najbolje izražava umetnost. U slučaju Slovenije, to je pozorišna predstava, koja je u velikoj meri nastavila odnos prema realnosti – i njenoj eksplozivnosti – kako je to pre dve godine izveo Oliver Frljić u svojoj predstavi o izbrisanima.

Već pogled na program predstave Republika Slovenija u Slovenskem mladinskem gledališču (proleće 2016) daje uvid u tako jednostavan i očekivan, ali zbog raznih prepreka u glavama još neostvaren projekt: dobijate u ruke revolucionarne novine, većinom crvene boje, sa malo listova i na lošem papiru, koje donose pre svega važne dokumente. Sve izgleda kao malo bolji proizvod već uveliko istorijskog, znači zaboravljenog „geštetnera“. I zatim sledi predstava, sastavljena iz tri dela, lične ispovesti, otkrivenog dokumenta koji je administrativna cenzura upravo pustila, i rekonstrukcije ključnog događaja u nekoliko međusobno suprotstavljenih verzija. Prestavu su ostvarili anonimni stvaraoci (sem pravih scenskih radnika, čija su imena navedena), pri čemu radoznalost oko identiteta u ovome slučaju naprosto nema smisla: na sceni je događanje o kojem publika – građani moraju sami odlučivati, sami izdvojiti stepen uverljivosti, sami presuđivati. I bogami, jesu: minimalizam predstave, pa neka koliko je god još uvek mogućno ostane da se prepozna, prilepljen na pozorišnu iluziju (već time što se predstava ponavlja), daje gledaocu – građaninu mogućnost samostalnog viđenja istorije koju za te iste građane pišu međusobno suprotstavljene ideje, ideološki ili prizemno koristoljubivi projekti, svi manje ili više duboko kontaminirani lažima i individualnim planovima, nekim žalosno osvarenim, nekim još pretećim u budućnosti.

Prvi čin predstave, kao da je unapred napisana komedija a ne iskaz čoveka koji je pristao da priču ispriča na sceni – umesto na nekoj parlamentarnoj komisiji: reč je o efektu „očuđenja“, priči o tome kako izbrojati novac koji se „našao“ posle neke prodaje oružja, bio prebrojan i upućen na nepoznatu adresu. Službenici rade svoj posao, pošteno, jer još nisu ni čuli ni videli diskretnu dozvolu, distribuiranu samo povlašćenima, da je vreme krađe počelo. Čovek koji je to radio dakle priča kako je organizovao brojanje i pakovanje u što manji prostor (neke torbe) miliona maraka, koji su otišli neznano kuda. Dokazi postoje, sve je trgovanje oružjem u ostatku već bivše zemlje, uhvaćenom u mnogo duži krvaviji rat nego onaj u Sloveniji. Zašto je dakle neko u Sloveniji, ko je očito imao dostup, autoritet i sredstva, učestvovao u takvoj trgovini, koja je bila nedvosmisleno zabranjena od strane međunarodnih tela nadležnih, i domaće vlade?  Nema nikakvog drugog odgovora, sem lične koristi, bilo da je obuhvatala političku moć ili samo krađu. Iskaz državnog službenika, i to onog dela koji se brinuo o bezbednosti, kandidno prenosi svoje iskustvo izdvajanja većih novčanica, brojanja, pakovanja, savršene ležernosti onih koji su obavljali posao, odsustva sumnje, ali i odsustva perspektive. Čovekov gest je građanski u najvišem obliku: kada ga je prozvao neko ko traži istinu, bez obzira na to što nije reč o instituciji, još manje prinudi, odazvao se jer u tome vidi korist za druge – možda mnoge, možda i sve građane. Kao u pravoj komediji koja koristi niske motive i situacije da kaže nešto što se tiče viših i manje dodirivih društvenih sfera moći, krugova vlasti i besprizornih pojedinaca, i ovde taj jednostavni opis događanja otvara ogromne, ako ne beskonačne prostore slobodnog kretanja razuma građana, najmoćnijeg sredstva protiv svake otuđene vlasti.

Drugi čin predstave je jednostavno verbalno izvođenje dokumenta – prepisa sednice koja je održana 6. januara 1993 kod predsednika republike Kučana: prisutnih je pet najvažnijih političkih ličnosti i najviših predstavnika vlasti države u tome trenutku. Dokument je dostupan od pre dve godine, sa njega je skinuta oznaka tajnosti. Dramatičari, pojedite svoje srce – kakva je to savršena studija karaktera, idejnih tokova, transparentnosti politike, neočekivane iskrenosti, skoro filozofskih poniranja u pitanje istine, javnosti, politike, ljudskog uopšte! U najužem krugu, političari mogu govoriti izvan ograde drvenog jezika kojim su se inače služili. Iskrenost je ponekad direktno dirljiva, neuporedivo prisutnija kod onih koji bi hteli da manje lažu od onih koji bi hteli da uvek lažu. U ovome slučaju, iskreno žalimo za nedoživljenim trenutcima u kojima bi građani mogli biti ne samo svedoci, nego možda i učesnici u razgovorima u kojima su maske uglavnom skinute, i u kojima se da naslutiti ono što bi morala biti svakodnevna i večna vodilja celokupne politike – javni interes. U ovome slučaju, debata je oko toga da li bi u javnom interesu bilo da se istini dođe do dna, ili da se bar pokrene kao nešto što bi javnosti koristilo. I naravno, politika zastaje na prvoj šestini puta…Veza između prvog i drugog čina je zastrašujuće jasno ispostavljena, neophodna opomena građanima da moraju tražiti neuporedivo više istine, da bi na kraju možda dobili samo pokoju mrvicu. Pozorište ovde koristi deo našeg davno zaboravljenog kulturnog sećanja na ono što je čoveku značila reč, posebno glasno pročitana reč, pre nego što je hrišćanstvo promenilo retoriku i ljudsko telo, time što je uvelo molitvu u sebi.

Treći deo je predstavljanje nekoliko verzija događaja koji je neposredna posledica prvo delovanja opisanih u prvom činu, a zatim politike i njenog odnosa prema tim događajima u drugom činu: onaj koji se nikako nije mogao saglasiti čak ni sa unutarnjim postavljanjem pitanja istine i odgovornosti, vodi državu tačno tamo gde istina i odgovornost više ne važe i gube svaki značaj – u tiraniju. Incident koji je mogao dobiti takve posledice srećom to nije dobio, ali se zato razvila skoro neverovatna sudsko-administrativna farsa. Ministar je igubio mesto i već četvrt veka nas muči svojim frustracijama. Ali ono što je mnogo gore od ove zapravo farsične pojedinačne političke sudbine, jeste zastrašujuća spremnost korumpiranih pojedinaca da preko svih granica, drsko, nekažnjeno – zapravo nagrađeno – teraju zamisao svog nadređenog. Da li je mogućno da jedan građanin, bez obzira koliko visoko je postavljen, zaista tako otvoreno prezire ostale građane, državu i zakone koje bi profesionalno trebalo da štiti i njih se drži? Tu verzije, puna dokumentacija, objektivnost iz svakog ugla zapravo ne mogu ništa da objasne, i zaista je potrebna igra, bogata, profesionalna, uživljena i doživljena igra, pozorište u bljesku svoje slave, kao predstavljanje nečega drugoga. Tek tada, na vrhuncu svoje performativne ubedljivosti, pozorište postiže ono „služenje narodu“ koje od njega već decenijama, ili možda još duže, uopšte ne očekujemo.  Distanca na koju smo se navikli, blziranost i kulturna otuđenost nam se vraćaju kao vruć šamar: da, ima smisla i pozorište koje nam govori o važnim, namerno sakrivenim, skandaloznim, za svakoga važnim stvarima. Da, ima smisla i direktna poruka, kao što su je imali Ajshilovi Persijanci. Da, ima se smisla pogledati sa susedom u pozorištu i imati isto osećanje razumevanja i smisla, bar to veče.

– . –

Kada je krajem juna ove godine došao čas godišnje proslave osamostaljivanja, pokazalo se da je „teatralnost“ zaista otišla iz pozorišta, gde je ostala stvarnost: organizaovana je, sem državne i druga proslava, u desnom Janšinom taboru. „Alternativna“ proslava osamostaljenja Slovenije je najistrajnijoj publici (u koju se računam) dala bezbroj „bisera“ na Janšinoj televiziji: od prethodnog zastupanja teze da svako može proslavljati državne praznike bilo gde i bilo kada (zašto su onda državni?), pa do najave spontanog učešća omladine. Ovo zadnje bilo je najsmešnije, sa šestoro jadnika u vatikanskim bojama koji su recitovali horski, očito bez čak i veoma udaljene ideje o tome šta je to kolektivno recitovanje. Ali je, kako je i bilo predvidljivo, „šnur odneo“ glavni govornik, koga je, umesto mudro uzdržanog ljubljanskog nadbiskupa, po programu najavio…liturgijski Te Deum. U govornikovom uobičajenom pučističkom nastupu, sa glavnom naracijom o onome što ćemo jedanput videti kad se probudimo (pučistički vlažni san, promena preko noći), glavna metaforička poanta bila je nesrećna osamostaljena lipa[1], koja uistinu nije mogla da se razvija u betonskom koritu, pa su je razumno prebacili preko puta ulice, među, kako se govornik izrazio, „takozvane narodne heroje“. Lipa je tamo, kako se može videti, preživela. Međutim, to glavnom govorniku nikako ne može odgovarati, i zato je morao da izmisli lipinu žalosnu sudbinu – sasušila se zbog toga što nije čula reči blagoslova tadašnjeg nadbiskupa. Gluva lipa tako postaje figura naracije koju  nije ni vredno ispitivati – ko je biskupu isključio mikrofon, koliko je priča izmišljena, sve je to nevažno. Ostaje samo mogućnost da neko, kao recimo 1500 učesnika te proslave, zaista proguta ovu katastrofalnu metaforu, koju bi svaka učiteljica tri puta podcrtala crvenim u domaćem pismenom zadatku u osnovnoj školi.

Pouka ove priče je samo u tome da uvek postoji mogućnost da se na manipulativnu glupost odazove odmah. U ovom regionu  dobili smo čitav niz eklatantnih primera manipulativnih laži koje su, na našu nesreću, promenile sudbine miliona ljudi. To je velika opomena, jer promene veoma lako mogu postati opasne, i mogu zahtevati ljudske živote.

– . –

Mediji, čak ni u Sloveniji, čak ni uvek budni subjugoslovenski facebook, nisu registrovali izuzetan nastup Milana Kučana, prvog predsednika Slovenije sa dva mandata: 22.6. u Velenju je, pred proslavljanje četvrt veka proglašenja slovenačke nezavisnosti, govorio o najvećoj opasnosti za Evropu i o tome šta bi EZ morala hitno da uradi. Rekao je da bi Evropa morala ustanoviti antifašistički pakt i revidirati osnovne razloge ujedinjavanja posle drugog svetskog rata. Zbog neosetljivosti i gubljenja istorijskog sećanja, takav pakt bio bi odgovor na samozavaravanje i istovremeno odavanje počasti milionima koji su branili čovečnost i umrli za slobodu. Paktom bi se zahtevala nula tolerancije prema znacima fašizacije evropskih društava…

Situacija u kojoj je Kučan izrekao te neočekivane, vizionarske i nimalo praznične reči u mnogome je izuzetna, i dovoljno jasno govori o kontekstu. Kučan je izrekao ono što bismo očekivali bar od trećine evropskih političkih vođa, članova parlamenta i viđenijih povučenih političara kao što je on. Prećutkivanje u lokalnim i evropskim medijima je očekivano: no istorija ima bolje uši.

 

Autorka je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju na Institutum Studiorum Humanitatis u Ljubljani, penzionisana od 2014. Objavila je preko 60 knjiga.

 

[1] Lipa, državni simbol,  zasađena je u betonskom koritu u danima osamostaljivanja, no tu je počela da se suši usled nedostatka prostora za korenove. Zatim je presađena u park između narodnog muzeja i parlamenta, gde je ponovo procvetala i razvila se.